Порекло становништва села Доње Стопање, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Доње Стопање се налази на левој обали реке Јабланице, на месту где ова река, долазећи са запада, мења свој ток у правцу запада и њега се држи све до ушћа у Јужну Мораву, између села Разгојне и Доње Локошнице. Од Лесковца је удаљено 3 километра северо-западно. Источни део села је у равни реке а западни су мало уздигнутији.

Тип села.

По својој структури, село је збијеног и гомиластог типа са покушајима регулисања улица у стварања насеља налик на урбану средину.

Име села.

Легенда и називу овог села је иста као и за Горње Стопање са којим су чинили једно село. И тако, после пополава, постадоше два села и оба добију назив по оних „сто пањева“ које је довукла Јабланица, њима зачепила корито и поплавила село. Узводно насеље се назове Горње Стопање а оно низводно Доње Стопање. Место  на коме је било старо насеље сада се зове Селиште. Код орања мештани и данас извлаче из земље камење, које је вероватно лежало у темељима старих кућа. Неки старији људи тврде да село није расељено и подељено због поплаве него због чуме. Постоји и легенда да је неки сељак у далекој прошлости пронашао своју супрасну крмачу у шуми, на месту где је било „сто пањева“. Друга, опет, каже да су људи у давнини знали да броје само до сто. Приликом крчења шума остајали су пањеви и људи су бројали до 100 – и казали да има „сто пања“ те је (можда) по томе настало име овог села и Горњег Стопања.

Служћи се лингвистичком методом долазимо да сасвим другачијег објашњења и називу овог села. У корену речи Стопање лежи реч „стопанин“ – што значи домаћин. Стопање може значити насеље земљорадника – домаћина, веома омиљена и цењена реч за угледног земљорадника.

Воде.

Село се налази на левој обали Јабланице. Јужно од села је вододерина Цернице, која је некада била жива текућица. Сада има повремено воду а код већих падавина се испуни доста дубоко корито па се вода разлије на околне ливаде.

У брду изнад села, на месту Шеренде постоји кладенац. Свака кућаима бунар дубине од 6 до 15 метара. Пола сеоских домаћинстава се користи хидрофором. Вода на већој дубини је квалитетнија.

Земље ишуме.

Атар ела Доњег Стопања се протеже на површини од 929 хектара. Од овога пада на оранице 680, воћњаке 1, баште 15, пашњаке 114, шуме 73 и на неплодно земљиште 46 хектара.

Земља носи овеназиве: Селиште, Орловица или Лазине, Параспур, Плантаже, Бунариште, Доње Торине, Ценини Лојзе, Лепа Падина, Главичица, Шеренде, Каменица, Пашин Поток, Пржина Њива, Бара, Гаврино и Жабљанска Воденица.

Постанак и прошлост села.

Доње Стопање је и под тим именом старо српско село засељено у доба немањићке државе. Турски сумарни попис из 1516. године помиње село Доње Стопање као тимарско село. Најважнији културни споменик села јесте Доњостопањска црква посвећена Св. Николи летњем. Црква је постојала и за време Турака и служила је као богомоља и Лесковчанима. Црква је имала конак на спрат, саграђен 1840 године а црквена порта ограђена месивним зидом од ћерпича. Бугарска војска је 1915. године овај конак спалила. У црквеном летопису је забележено да је у њој радила прва основна школа манастирског типа половином осме деценије XIX века. Црква је 1924. године дозидана, преправљена и освећена. Стару цркву подигао је на темељима порушене цркве, која се налазила у шуми у доба Карађорђевог устанка свештеник непознатог имена по националности Грк из Водена. Нови парохијски дом подигнут је 1936 године.

Доње Стопање је после реформе турског царства подвластио неки Турчин. Конак на спрат налазио се на данашњем сеоском гробљу.

После ослобођења од Турака, 12 година иза берлинског конгреса, 1890 године, дошао је у село Доње Стопање син стопањског господара и затражио од Димитрија Младеновића да му плати њиву од два хектара, јер је била у директној својини Турчиновој. Димитрије је ово порицао све док Турчин није показао тапију, па је Димитрије, позајмивши новац, исплатио њиву. Супротно од тога је земљиште у Селишту, које су присвојили Павловци, није обављена куповина јер Турци нису имали тапију.

Порекло становништва.

По попису од 1948. године у Доњем Стпању је живело 746 становника а по задњем попису из 1981. године има их 1045.  Два су фактора утицала на раст овог сел; близина Лесковца и плодна земља.

У селу живе ови родови:

-Тошанини су непознатог порекла.

-Бушинци (Тасићи) су непознатог порекла.

-Тренчићи су досељени из Стајовца – Врање.

-Шишкови су непознатог порекла.

-Декинци су непознатог порекла.

-Призеткови, Павловци и Јанковци су у сродству – непознатог порекла.

-Дркинци су непознатог порекла.

Сви ови родови непознатог порекла сматрају се старинцима.

-Врањанци су из Теговишта.

-Гијини су пореклом из села Рујишта на путу између пећи и Косовске Митровице. Овом роду припада Љубомир Јовановић, веома напредни пољопривредник. Био је узгајивач бостана. Сада је вешт баштован. Он је даровити говорник, политичар (био заменик посланичког кандидата), припадник Савеза земљорадника, касније Народне сељачке странке и песник. Љубомир памти ове претке: Илију, који је дошао са Косова 1878 године, његовог сина Јована и свога оца Јосифа. По деди Јовану се презива Јовановић а род носи назив по другом претку.

-Пешинци су староседеоци.

-Трајкови су староседеоци.

-Стеванови су староседеоци.

-Зојкини су староседеоци.

-Цакинци-Чивутајци. Надимак Чивутајци су добиили поштедљивом карактеру – били су тврдице.

-Ћајини су досељени из Чифлука Мире.

-Стојковић Драгољуб је дошао из Цернице. Његово порекло је из Црвене Јабуке, одакле је био насељен у Метохији, па је 1961 године напустио метохијско село Нови Тучеп, код Истока, и вратио се уСрбију – Церницу па у Доње Стопање.

-Цветковићи су из Ђинђуше.

-Марјановић Душан је дошао из Косовске Каменице, а био је насељен и у Метохији, коју је морао напустити.

-Љубисављевићи су из Дарковца.

-Јанковци (Јаковићи и Стевановићи) воде порекло из околине Пећи. Кренули су са Косова, односно Метохије са Арсенијем Чарнојевићем, али су се из масе исељеника издвојили и населили у Доњем Стопању.

Занимање становника.

Земљорадња је главно занимање али повртарство доминира. Узгој паприке је доведен до савршенства. Осим технологије обраде земље они производе више врста паприка, најновијих типова, као што су: џинка, туршијара, платна медаља, бела капија, куртовска капија, бабура, индустријска паприка за сушење и млевење. У селу имају сушаре. Паприку продају по пијацама, Лесковцу, Врању, Младеновцу…

Производе парадајз, купус рани и позни, шаргарепу, целер, пашканат, разне салате, карфиол, кељ, боранију, грашак, боб, тиквице, краставце – крупне и корнишоне.

Пшеницу и кукуруз сеју само за своје потребе. Кромпир за пијацу.

Краве има скоро свака кућа, 1-2 грла. Све су млекуље племените пасмине.

Коње чува око 150 домаћинстава. Овце гаје само два домаћинства, по 30 грла. Свиње гаји око 200 домаћинстава, вепрови се тове за посек, крмаче за приплод а прасад продаје на пијацама.

У селу има око 50 трактора, 10-15 камиона, комбајна 10-15, аутомобила преко 20.

Омладина, женска и мушка, се школује. Опредељује се за ванпољопривредна занимања. Око 10%  их остаје на земљи.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

Article source: http://www.poreklo.rs/2017/05/24/poreklo-prezimena-selo-donje-stopanje-leskovac/

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR