porijeklo prezimena kuljanin

2
3832

interesuje me porijeklo prezimena kuljanin zadnijih 100-200 godina
naseljeni u okolini konjica u bih sela blace,bradina,donje selo
slava sveti stefan,i da li su u srodstvu sa kuljanima iz sarajevskog
polja selo osijek

vladimir kuljanin
trebinje bih
[email protected]

2 KOMENTARA

  1. Од Јакова Куљанина из Новог Сада знам да су Куљани од Бјелогрлића, а Бјелогрла је од Окиљевића. Славе Светог Стевана. Јаков је из села Загорице код Коњица. Поздрав.

    Михаило Перунич&
    Нови Сад, Србија
    [email protected]

  2. РОД КУЉАНА

    Презиме је очев биљег,
    а мајчина нада!

    Народна

    Поријекло: Одакле и када су Куљани дошли на подручје Загорица, нажалост, нисмо могли тачно утврдити. Без обзира на велики труд, ипак нисмо нашли траг у писаним споменицима који би нам потврдио те двије чињенице, а које су битне за поријекло сваке породице, односно сваког рода. Сви су извори, углавном, сведени на породично, усмено приповиједање, које је, каткада, у супротности и са самим собом!
    На основу породичних прича, род Куљана, са подручја Коњица, потиче од братства Бјелогрлића које је и данас веома распрострањено у Херцеговини. И Куљани и Бјелогрлићи славе исту славу, Шћепандан, односно Светог првомученика и архиђакона Стефана.
    Према тврђењу Јевте Дедијера, Бјелогрлићи потичу из мјеста Сливнице код Требиња. „…Бјелогрлићи су из села Сливнице код Требиња. Довела их је мајка у свој род пошто су осиротили!“
    Бјелогрлића данас има и у Липнику код Гацка и Бојиштима код Невесиња.
    Како нам саопштава Ристо Милићевић , Бјелогрлићи су у Липник дошли такође из Сливнице због „главодужја“, тј. због тога што су убили брата хајдука Јакова Јакшића из Мораче.
    Бјелогрлићи су некада живјели и у Мирушима код Билеће.
    На другом мјесту Јевто Дедијр наводи да у Бојиштима, поред породица Радоичића, Миловића и Јелачића, има и Бјелогрлића. „..Доселили се прије 100 година из Липника“.
    Опет, према једном предању, Бјелогрлићи потичу од Окиљевића из Гацка.
    Упамћена је прича да су Окиљевићи из Гацка имали веома лијепу дјевојку која, због своје љепоте, доби надимак Бјелогрла! Момци су је загледали, али се нико није усудио да јој руку запроси! Ипак, то учини неки јуначина, Калуђеровић из Чева у Црној Гори који је, у то вријеме, из неког разлога, живио у Сливницама код Требиња. Он је запроси и ожени је! Али, на несрећу, не поживи дуго. Умро је млад. Послије његове смрти Бјелогрла се врати у свој род у Гацко, а дјеца, коју је довела са собом, прозваше се Бјелогрлићи.
    Када истражујемо поријекла српских породица, пред нама се увијек нађе више предања, односно породичних прича! Тако је и овдје случај. Друго предање које се и данас препричава у Гацку гласи овако:
    Једног дана у кућу Окиљевића у Гацку бану неки Памучина из Требиња са својим још нејаким сином. Домаћица, као и свака Херцеговка, пожури да мало кућу поспреми и да госте нечим почасти. Пошто је у кући била сама, она замоли дјечака, којег је Памучина са собом довео, да мало приљуља дјевојчицу у бешици, рекавши му, више у шали: „Ајде, злато моје, љуљни је мало, па ћу ти је дати кад порасте!“ Домаћица није могла ни слутити да ће та њена пошалица једног дана постати збиља.
    Кад је Памучина отишао, мајка, превијајући дјевојчицу, нађе у повоју златни дукат! А то је, по ондашњем обичају, био знак да је дјевојчица испрошена!
    И би тако! Кад је дјевојчица порасла, дођу Памучине и одведу је! Али, баш као и у првом предању, њен муж је рано умро и она се вратила у свој род, оцу у Окиљевиће, а њена дјеца прозваше се Бјелогрлићима!
    Све смо ово навели како би пронашли што више додирних тачака између Бјелогрлића и коњичких Куљана.
    Дакле, из напријед наведеног можемо закључити да су неке породице дошле у Бојишта код Невесиња крајем XVIII вијека. То је вријеме када је владала велика епидемја куге (1782-1784 и 1792-1798), па има индиција да је нека од тих породица избјегла чак према подручју данашњег Коњица. То би значило да Куљани код Коњица воде поријекло од Бјелогрлића који су најприје дошли у Бојиште, односно Липник. Овакву претпоставку, додуше, не потврђује ниједно породично предање. Осим тога, сигурно је да су Куљани и прије наведеног времена дошли на подручје Загорица.
    Међутим, како смо видјели, Бјелогрлића је некада (не зна се када) било у Мирушима код Билеће, и да су се „некуда одселили“. На основу овога могло би се закључити да су преци данашњих Куљана управо Бјелогрлићи из Мируша!
    Али…
    Међу Куљанима са подручја Коњица најраширеније је мишљење да они потичу од Бјелогрлића из поменутог села Сливнице. Има једна породична прича коју Куљани радо препричавају, па је остала запамћена и у главама млађих нараштаја. Она гласи овако:
    Неки далеки Куљански предак (који се презивао Бјелогрлић), четовао је раме уз раме са Бајом Пивљнином, познатим хајдучким харамбашом из средине XVII вијека. Бајо је хајдуковао на подручју Херцеговине, али и по врлетима Приморја.
    Елем, када је ријеч о хајдуковању, свакако, у средишту те „герилске“ борбе је плијен, односно добит стечена борбом и проливањем крви. Та добит се, на крају, мора подијелити! Да ли је у питању била стока, ситног или крупног папка, или нешто друго што се у кеси може понијети, свеједно, то се дијелило на части према заслузи.
    Тако су, једне прилике, казује нам породично предање Куљана, Бајо Пивљанин и тај његов саборац, хајдук (који ће касније постати далеки предак Куљана), отели много турског блага на четири ноге. Било је ту добрих коња, угојених волова и дебелих овнова… Када је Бајо извршио подјелу, то се нимало није допало његовом саборцу! Осјећао се превареним јер је и он „крв пропишао“ док су се таквог и толиког плијена докопали!
    Али, да између њих не би „пала крв“, дошло је до договора: подијелили су се у мање дружине и свако је кренуо својим путем, вођен личном стратегијом и с оним што су већ били „ушићарили“.
    Тај Куљански предак, хајдук, дакако, (никада му се име није сазнало, а да јесте, онда би највјероватније ово породично предање имало сасвим други, мање хвалисав садржај!), пошао је путем супротним од Бајовог: према сјеверу Херцеговине, ка равноме Загорју, па још даље, преко Ћесима, све до села Кула. И више никада Баја Пивљанина очима није гледао!
    Када се ова Куљанска породична прича стави под „индиго“ (или лупу) историјских чињеница, које прате вријеме у којем је живио и „радио“ познати делија и српски хајдук Бајо Пивљанин, онда морамо ту застати и замислити се над видљивом подударношћу легенде и реалности!
    Бајо (Николић) Пивљанин (?-1685) је био чувени хајдучки харамбаша из Пиве. Познат је под именом Драгојло. Помиње се у млетачким изворима 1669. године као хајдучки поглавица који је чувао бококоторски крај од налета Турака и за то је добио награду од Млетака. Погинуо је почетком маја 1685. године у бици на Вртијељци поред Цетиња и сахрањен испред Влашке цркве на Цетињу. То је вријеме активне хајдучије у Херцеговини када су, потпомогнути Млеци, ратовали против дубровачке патриције, али и Турака. У том времену долази до великих миграција српског становништва, па је могуће да је у народу помињани “Бајин ортак”, неки Бјелогрлић, кренуо према сјеверу, границама данашње коњичке општине.
    Тај Бјелогрлић, како нас прича води даље, није одмах дошао на подручје Загорица. Остао је неколико година у мјесту Кула , на обронцима Прења, надомак Борачког језера. Који су га разлози натјерали да дође у питомину подножја источне стране брда Златар, не знамо! Биће, вјероватно, због бољих услова за узгој стоке!
    Дошавши из Куле, старосједиоци су, тог нашег родоначелника, једино и могли ословити са Куљанин, пошто је дошао из села Кула!
    Вјероватно је било тако! Али и ако није, тако је у народу остало запамћено, па остаје тако и никако друкчије!

    Када сам у јесен 1992. године разговарао са најстаријим мјештанима Куле, у вези поријекла загоричких Куљана, нико ми, на основу њихових породичних прича, није могао потврдити да се ико икада из Куле селио на подручје Загорица! Такође, ни старе крстаче, које сам прегледао на мјесном гробљу, нису ми посвједочиле да је ту икада укопана која глава Бјелогрлића!
    Међутим, остаје чињеница: Куљани су убијеђени да потичу из племена Бјелогрлића из села Сливнице код Требиња, да садашње презиме носе по топониму Кула покрај Борачког језера и да су на подручје Загорица доселили у другој половини XVII вијека, највјероватније око 1680. године.
    Изгледа, њихово „путовање“ од Куле до Загорица било је закратко прекинуто. Претпоставља се да су неко вријеме остали на подручју Трсија и Калца.
    Према неким породичним казивањима, на путу од Куле до Трсија, неки Куљански предак је остао на подручју села Џајићи које се налази на самој обали ријеке Неретве. Очигледно је да му се допала питомина села и хладна и бистра ријека, па ја зарад те љепоте погазио вјеру православну и прешао на ислам и добио презиме Џајић! Ако је то истина и нека је се превјерио! Такав и не приличи да носи Куљанско презиме! (Да подсјетимо: „Презиме је очев биљег, а мајчина нада!“ Зато га треба поштено чувати и сачувати у роду и броју!).
    Колики је био број нових придошлица у село на петом километру од Коњица, у правцу изласка Сунца, испод веома оком уочљивог брда Златар, никада нећемо сазнати!
    Међутим, и у овом случају, располажемо једном од породичних прича. Наиме, у Загорице су дошла четири брата са својим породицама. Међу њима је убрзо дошло до разлаза због тјескобе. Сјели су у дебелу храстову хладовину, негдје у подножју Златара, и зачас се, као сложна браћа договорили: да најстарији брат остане у Загорицама; да други пође низ Неретву, у Доње Село; трећи да се „пење“ источно према селу Блаце и Ракитници; и четврти, изгледа и најмлађи, да крене сјеверније, према граници са Босном, хладној Брадини!
    Наводно, причало се, правце и путеве одредили су им и лични разлози: љубав према ракији, грожђу, стоци…
    До почетка потоњег рата у Босни и Херцеговини (1992), у наведеним мјестима живио је знатан број Куљанских породица. Увидом у регистратор пописа становништва од 1991. године, уочљиво је да су Куљани, на подручју коњичке општине, били најбројнија српско-православна породица!

    Прва кућа: Локалитет темеља прве куће, коју су Куљани подигли доласком у Загорице, са сигурношћу није утврђен. Како је свједочио Владимир Ђ. Куљанин (1911-2004), један од образованијих Куљана између Отаџбинског и 2. свјетског рата, ватра на првом Куљанском огњишту запаљена је на простору између старе куће Лазара И. Куљанина и старе породичне куће Пере Ј. Куљанина. Око те куће касније се и село ширило!
    Када је педесетих година прошлог вијека Лазар И. Куљанин копао темељ за нови објекат, пронашао је остатке огњишта и разноврсног посуђа. Такође, ту је био и веома стар дуд (посјечен тек преткрај шездесетих година прошлог вијека), што указује на претпоставку да је био посађен испред првобитне Куљанске куће.
    Међутим, има неких назнака да је прва Куљанска куће била затемељена око 300 метара јужније, (путем према Коњицу) на невеликој заравни њиве Подоличка, која је у саставу имања Лазара И. Куљанина.
    Да је на тој локацији заиста постојала нека грађевина, свједочи очигледна увала од пет до шест метара дужине и толике ширине. Руковођен знатижељом и том причом, Лазар је почетком шездесетих година прошлог вијека вршио „ископавања“ и пронашао громаде камења, остатке некадашње зидине. Да је уистину ту постојао неки објекат, свједочи и крушка тзв. зеленка (стара преко 150 година) и неколико старих стабала шљива.
    Аутор ове књиге и сада носи свјеже сјећање на те Лазареве „ископине“. Било је ту и већих, лијепо клесаних камених громада које су, очигледно, представљале „ћоше“ неке грађевине. Лазар је покушао да анимира један број Загоричана да му помогну у ископавању, али је наишао на неразумијевање, чак и на њихов подсмијех! Онда је ископано камење искористио за зидање чатрње и неког другог објекта.
    И без утврђене коначне истине о локалитету темеља прве Куљанске куће у Загорицама, знамо да су са тог огњишта, уз дим и ватру сагорјелих букових и храстових дрва, одгајане генерације нарашаја фамилије Куљана. Из те Куће изродила су се и разгранала нова домаћинства са новим кућама и окућницама. С тим првим огњиштем везане су, као пупчаном врпцом, умне и домишљате генерације које су село Загорице учинили познатијим и препознатљивијим него што су било која друга коњичка села. Потомци тих генерација су, преткрај двадесетог вијека, нажалост, у својој невољи досегли до скоро свих овоземаљских континената – од Европе, Америке, Новог Зеланда до Аустралије!

    Остале куће: Убројавањем домаћинстава у селу, подизани су и нови објекти за становање. Кућа Илије Ш. Куљанина подигнута је 1906, а дограђивана 1962. и 1966. године. Недалеко од те куђе, Лазар И. Куљанин је подигао и мањи објекат са једном просторијом на темељима старе Куљанске куће. (Нажалост, данас тај објекат не постоји!). Илија Л. Куљанин је саградио велику породичну кућу 1985. године у коју је уселио десет година касније.
    У близини куће Лазара И. Куљанина, налази се и породична кућа Пере Ј. Куљанина која је саграђена 1934. године. Након диобе његових синова Спасе и Бранка, кућа је додијељена сину Бранку. Спасо је са породицом саградио кућу у Огради, подручју села према Клименти.
    Породична кућа Симане Куљанин, удове Ђуре, саграђена је 1938. године. Диобом породичног домаћинства (1945) кућа је подијељена на два дијела. У лијевом дијелу куће становала је Гоша (Симуша), удова Јове Ђ. Куљанина са својом породицом, а у десном Лука Ђ. Куљанин са својом породицом. Десетак година касније, Лука је дозидао „приљепак“, односно једну, па другу просторију уз постојећу кућу.
    Симо Ђ. Куљанин је на Дјединовцу проширио постојећу кућу 1969. године, а његов син Радован је подигао нову кућу 1988. године коју су спалили коњички исламисти у мају 1992. године.
    Након диобе браће Милана-Мише и Воје Ј. Куљанина, 1966. године, млађи брат Војо гради кућу на подручју Приморја и у њу усељава 1972. године. Милан-Мишо, поред старе породичне куће, пред потоњи рат у БиХ, саградио је нову кућу.
    Чедо Л. Куљанин је направио кућу на подручју Приморја, недалеко од куће Воје Ј. Куљанина.
    Петар, најмлађи син Спасе П. Куљанина, непосредно пред почетак рата у БиХ (1992), озидао је кућу у непосредној близини куће Бранка П. Куљанина гдје је некада био Куљански амбар!
    Поред кућа за домаћинство, почетком осамдесетих година, почела је изградња и викендица.
    Душко С. Куљанин је саградио викендицу у Огради, на потезу према Клименти. Двије године касније, поред ње и налик њој, викендицу је саградио и његов брат Владо.
    Како смо већ рекли, двадесет година након рата у Босни и Херцеговини, све те куће су празне, осим старе Куљанске уће у којој живи Малина удова Милана-Мише Ј. Куљанина, са сином Радославом и кћеркама Радом и Бранком.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here