Buja bilo b i mi drago da se cujemo
posle dvadeset i viser godina.
Srdacan pozdrav Pero Bajsista
Petar Jovanovic
New York,U.S.A.
[email protected]
Bujic Branislav,Sar.maturant IVGim. 1958
Buja bilo b i mi drago da se cujemo
posle dvadeset i viser godina.
Srdacan pozdrav Pero Bajsista
Petar Jovanovic
New York,U.S.A.
[email protected]
Poštovani Petre
negdje sam pronašla da se vaš prijatelj nalazi u Kanadi veæ skoro 38god.
pronašla sam jednoga preko facebooka.mozda je to vaš prijatelj.pokušajte ga kontaktirati:
http://sr-rs.facebook.com/people/Branislav-Bujic/1602914706
ljep pozdrav
kjara
kjara
njemaèka
ovo sam pronašla na jednoj stranici gdje se vaš prijatelj dopisivao
Branislav Bujic—Buja
petak, 25. januar 2008 u 23:59
Pero (Laze?) Filipoviæu! Mora da je prošlo više od 50 godina od zadnjeg vidjenja. 🙂 Pa i nisi sam u ‘dalekoj Kanadi’ jer sam i ja tu. Ovog aprila, biæe punih 37 godina!
Nego, natrag u Parkušu… da ne zakasnim na prozivku.
Neko spomenu Ivu i hvarske ribe. Ne znam za tu prièu i da li je riba stvarno došla do Sarajeva, ali me prièa podsjeti na istiniti hvarsko-ribarski dogadjaj.
Neke davne godine, Ivo, Miodrag Joviæeviæ—Fjurlo, Braco Alikalfiæ i ja se dogovorimo—vjerovatno u Parku—da idemo skuterima po Jugi. Put preko Zagreba i Ljubljane pa od slovenaèkog primorja, te magistralom za Dubrovnik.
Na putu ostanemo nesto due na Hvaru grebuæi se o Ivinu familiju u Milni. Braco i Ivo su ujedno ponijeli i podvodnu pušku kao i opremu za ronjenje. Dok smo Fjurlo i ja uivali u fjaci na stijenama, ova su se dvojica zaista trudila èitav dan, ali su kasno popodne zakljuèili da tu definitivno nema ribe.
Slijedeæi dan, odnekud se pojavi nekakav mlad Švajcarac koji je promatrao ove naše ribolovace i dok su se odmarali od ronjenja, zamolio je da mu pozajme pušku. Nakon drugog pokušaja, Švajcarac izroni sa morinom od 1.5 metra. Nešto kasnije, ponovo zaroni i pojavi se ovaj put sa povelikim zubatcem na vrhu harpuna!
Koliko smo Fjurlo i ja uivali u spektaklu, nije potrebno ni spominjati.
kjara
njemaèka
Branislav Bujic—Buja
utorak, 29. januar 2008 u 16:37
Park je definitivno bio mjesto za sve i svakoga. Tu su se pravili ozbiljni poslovni dogovori, vodile struène rasprave, a nekad se moda diskutovalo i na politièkom nivou—vidjao se tu i psihijatar sa društvom.
Bilo je interesantnih karaktera koji bi se pojavili s vremena na vrijeme a ipak bili zapaeni. S druge strane, neki od redovnih posjetilaca su bili primjeæeni samo onda kada su bili odsudni po par dana, što samo potvrdjuje da ivot nije fer.
Jedan od tih rijetkih a interesantnih je bio novinar David Husiæ, èiji je tabloid “As” bio jedan od najèitanijih u bivšoj Jugi. Zadnji put sam sa Davidom sjedio 2003 u mojoj prvoj posjeti Sarajevu nakon rata, gdje smo kod moje tetke tamanili domaæu lozu i kanadski kulen jer je pravi teško naæi u Sarajevu. Na moju provokaciju da mu ni Fojnica više ne moe pomoæi oko muškosti, David je podigao èaicu da se kucnemo pa dodao: ‘Ovo je izbor; ostalo su potrebe.’
Šta reæi o pokojnom Adi Mulabegoviæu koji je bio duša svakog društva? Kada god bi došao, uvijek je imao nešto novo da isprièa izuzev kada su u pitanju bili konji. Tvrdio je da je u partizane otišao za svojim konjem kojeg su partizani oduzeli. Ovo je cinièno iskorištavao Ivo koji je prije nego što bi napustio kafanu zapoèeo prièu o konjima i ostavio nas da slušamo animiranog Adija kako ponavlja ‘equus opus.’
Sve dok nije prestao da pije, plavooki redovnjak Bato (zaboravih mu prezime) iz propagande “Oslobodjenja” je znao kako da zabavi svoje društvo i okolne stolove sa veselim i zaraznim smijehom. I to posebno ako je imao ensko društvo u kom bi mu se sluèaju jedna ruka èesto našla ispod stola.
Jedan od rjedjih posjetilaca je bio Nenad Karpov… ali sa dobrim razlogom. Ne da Nenad nije volio društvo. Medjutim, zadnji put je došao nakon što je naplatio prvi honorar kao demonstrator na arhitekturi kod Vukiæa i odluèio da to sa nama proslavi. Nakon par rundi alkohola i paštetica—dame po tortu—honorar se brzo istopio pa se moralo iæi u refenu da se raèun pokrije. Jah… neki su uèili bre.
U pjanskoj, razne ideje postaju moguænosti… još gore ako bi se ostvarile. Sa tadašnjim dubokim osjeæajem za humor, namjestili smo Ljubomiru Zecu–Zecku zvrèku sa oglasom koji iz neobjašnjivog razloga njegov otac nije našao zabavnim. Naime, stavili smo u “Oslobodjenje” mali oglas (hvala Bato) da se nudi na prodaju sanska koza i dali Zeckov broj telefona. Valja se podsjetiti da su sanske koze tada bile popularnije nego je danas brusnica.
Hvala svima koji su došli i prošli kroz Parkušu i zasjeli za naš stol. Ne samo da je to bila prava raja sa kojom se uvijek moglo poprièati o svemu, nego i na koje se moglo osloniti kada je trebalo. Jedan duh, sliène vrijednosti, interes za drugog. Hvala i našem enskom svijetu koje je shvatilo i prihvatilo naše duboke potrebe stalnog boravka u istoj.
Što se otkupa kafane tièe, Pego ne raèunaj na mene. Razbijena vaza je upravo to.
kjara
njemaèka
Ako je to taj Branislav Buja Bujić koji je u Kanadi, volio bih da mi se javi. Kad je njegov rodjeni brat umro (Radomir) 1978 godine tad sam ga zadnji put vidio. Obećao je mojoj mami Radojki Bujić da ću ja biti sad njegova briga. Od tad se više nije javio. Stric mi je rodjeni. Od tad sam prošao golgotu od života. Znao je za mene. Nadam se se da se nije prepao da će morati da mi pomaže 😉 . Preživio sam. Ostavljam mail a evo i tel. Ako ga ko zna neka mu ovo prenese. Tel +387 65 580 640 Ranko Bujić