Na jednom nivou, geografsko istraživanje nestalih ljudi uključuje kritičko promišljanje sprovedenih procesa mapiranja nestalih od strane državnih agencija i, nakon opšteg uvoda u problem definisanja nestalih ljudi, istražićemo kartografije nestanka.
Neravne konture na kartama nestanka naglašavaju izazove za razumevanje procesa koji ih proizvode, u smislu kako složenih uzroka nestanka tako i osnivnih bihevioralnih geografija onih koji nestaju. Reagovanje na prijave nestanka je obično odgovornost državnih (posebno policije) i nedržavnih agencija koje raspoređuju svoje resurse za pretragu različitih tipova okruženja u pokušaju da lociraju nestale.
Istraživanja su se počela baviti bihevioralnim geografijama nestalih ljudi i aktivno proizvode mape nacionalnih incidenata nestanka, ovim povodom razvili su i različite tipologije. Ove tipologije iz daljine priznaju šire društvene „pokretače“ krize nestanka, ali rade direktnije preko demografskih i dijagnostičkih varijabli za proizvodnju autoritativnih obrazaca kretanja nestalih.
Ovde kartografije kretanja predviđaju i odnose se na kategorije nestalih ljudi. Na primer, na osnovu prethodnih dokaza, trogodišnje dete nestalo pre tri sata obično se nalazi u krugu od 850 m od kuće u slučaju kada se ne radi o otmici. Ovaj broj se zasniva i na podacima prethodnih slučajeva i na pretpostavkama da dete ima ograničene sposobnosti da pređe niz različitih okruženja bez odrasle osobe intervencija ili privlačenje pažnje odraslih, i zato što ne bi imali finansijska sredstava da povećaju svoju mobilnost javnim prevozom.
Koristeći ova saznanja, policijski službenik u potrazi bi mogao da nacrta prečnik od 850m od tačke nestanka kako bi smanjio područje pretrage. Ovaj način rada služi za lociranje tipova nestalih ljudi u predviđenom prostornom scenariju. Na osnovu policijskih podataka o uobičajeno pređenoj distanci za to vreme, uzimajući u obzir pol, godine, rizik i druge faktori (kao što je potencijalni rizik od samoubistva, ili određena dijagnoza poput šizofrenije ili pristup automobilu).
Ovi profili prostornog ponašanja su od pomoći policiji pri izradi strategije potrage. Iako je škakljivija praksa u slučajevima odraslih jer odrasli imaju veći kapacitet nego deca. Vulnau i Gib (2007)[1] su proizveli upotrebljive tipologije koje su podeljene širom Ujedinjenog Kraljevstva svim vrstama agenata i agencija za potragu i spasavanje. Ovaj materijal predstavlja jedino specifično prostorno uputstvo za lociranje nestalih osoba, iako postoje različiti softverski paketi dostupni za prostornu interpretaciju i doradu.
Izražena je zabrinutost zbog posledica „upravljanja rizikom zasnovanim na podacima za ranjive grupe“ nije jasno identifikovan kao problem u ovim vrstama informacionih resursa za praćenje kretanja nestalih, ipak oni jasno uključuju dijagnostičke pripise rizika i predikativnih obrazaca koji služe za patologizaciju
mobilnosti nestalih na određene načine.
Društvene posledice ostaju nedovoljno istražene posebno se navodi da policija treba usvojiti pristup rešavanja problema kada rade sa izveštajima o nestalim osobama, i da bi ovaj pristup trebalo da uključi prikupljanje podataka o nestalim ljudima, njihovim aktivnostima i poznanstvima zato što je dokazano da smanjuje incidente nestanaka i prestupničkog ponašanja. Ovi „pristupi“ će verovatno biti više orijentisani na omogućavanje zaštite i prevencije nego na samu bezbednost.
Geografija nestalih ljudi u upotrebi na mestima kao što je Velika Britanija je zasnovana, dakle, na loše izmerenoj incidenci, nestabilno zabeleženim podacima prijave, pojavljivanje profilisanja prostornog ponašanja oko „kategorija“ umesto lica,… Kako bi se rešile brige i nedoumice oko ove tehnike neophodna su istraživanaj i dublje analze nestalih osoba.[i]
[1] Voolnough i Gibb (2007)
[i] Parr H., Fyfe N. (2013.) Missing geographies, Progress in Human Geography, 2013- journals.sagepub.com
Чланак Mapiranje nestalih – bihevioralna geografija nestalih се појављује прво на Nestali Srbija.
