zanima me poreklo moga prezimena

vojislavka kozlica
zrenjanin srbija
[email protected]

4 KOMENTARA

  1. Moje poreklo je Kozlica, bez obzira na prezime Milkovic, koje je deda uzeo od svog ocuha.

    Prezime je relativno nova i jako nepouzdana kategorija za utvrdjivanje porekla. Prezimena su nastala u Novom veku, a kod vecine Srba su se ustalila tek u 18. veku. Ista prezimena nastajala su na razlicitim mestima i cesto su se menjala tokom istorije.

    Medjutim, za neka specificnija i manje rasirena prezimena, vezana za odredjenu teritoriju, moguce je da su nastala od jednog pretka. Takvo je i prezime Kozlica. Danas se to moze ispitati genetskim testiranjima. Ukoliko sve Kozlice imaju istu y haplogrupu u genima, koja je se prenosi po muskoj liniji, sasvim je izvesno da vode poreklo od jednog pretka.

    Do sada sam na internetu pronasao podatak samo za jednog Kozlicu koji se testirao, katolika iz Zagreba, koji nosi y haplogrupu I1. Ako su sve Kozlice istog porekla onda po muskoj liniji vode poreklo od jednog pretka koji opet starinom potice od nekog pripadnika germanskih plemena koja su se za vreme Velike seobe naroda zatekla na Balkanu, razbijena su i pretopila se u ostale narode. Najverovatnije se radi o Gepidima ili Gotima, manje verovatno Langobardima. Upravo su ovi narodi, dalekim poreklom iz Skandinavije, u nase krajeve doneli karakteristike nordijske rase, posebno plavu kosu.

    Istrazivanja migracija stanovnistva zapadnog Balkana za vreme turskog perioda, ukazuju na izvorista koja se najcesce vezu za prostor Hercegovine. Raspored Kozlica upravo tome odgovara. Ako razmatramo dijalekte kojima smo govorili ili govorimo, najverovatnije vodimo poreklo od pravoslavaca iz istocne Hercegovine, gde stanovnistvo vecinom potice od Travunjana. Medjutim, ne mozemo iskljuciti mogucnost porekla ni od katolika iz zapadne Hercegovine, koji vecinom poticu od Pagana odnosno Neretljana.

    Prvi prostor preseljenja je svakako bila severna i srednja Dalmacija, gde danas i zivi najveci broj Kozlica, posebno u mestima Velic i Radosic kod Sinja. Tamo su Kozlice velikom vecinom katolici, mada ima i pravoslavnih Mozemo pretpostaviti da je prezime nastalo upravo u Dalmaciji, ali ne mozemo sa sigurnoscu tvrditi da je rod bio pravoslavni pa vecim delom presao na katolicanstvo, a takvih slucajeva je svakako cesto bilo. Dalji pravac seoba je isao u prazna podrucja na severu, tako da se veliki broj Kozlica nasao u Lici, moguce sa glavnim turskim osvajanjima. Ove Kozlice su mahom presle na islam i postale glavni vladajuci sloj u Lici, gde se rod dosta rasirio. Nakon gubitka Like od strane Turaka, Kozlice muslimani se iseljavaju u zapadnu Bosnu, pre svega Cazinsku Krajinu, od koji su neki i promenili prezimena. Pravoslavni su ostali u Lici, mada je moguce da su i oni bili muslimani pa se odlaskom Turaka vratili na pravoslavlje. S obzirom da slave slavu Sveti Nikola izvesno je da od njih poreklo vode Kozlice sa Korduna, kojima i ja pripadam i deo Kozlica iz Slavonije.

    U Slavoniji ima vise Kozlica katolika i pravoslavnih koji slave drugu slavu. U Slavoniji je bilo izrazeno prevodjenje pravoslavnih u katolicanstvo i unijacenje, tako da je moguce da i oni vode poreklo od Kozlica iz Like, mada nisu iskljuceni ni drugi pravci doseljenja iz Dalmacije preko zapadne Bosne. Mada nista ne moze biti potpuno sigurno zbog stalnih seoba u raznim pravcima. Kod Sanskog Mosta u Bosni ima jedan manj rod Kozlica koji slave Sv. Arhangela.

    U istocnim krajevima gotovo da nema Kozlica, izuzev preseljenika sa zapada. Zabelezeno je svega nekoliko porodica u okolini Cacka i kod Pljevalja, moguce je da imaju zajednicko poreklo i ne moze se potvrditi da su dosli sa zapada. Takodje, postoji jedan rod u donjem Pomoravlju (smederevskom), koji su se mozda zvali Kozlici, tvrde da vode poreklo sa Kosova, ali su promenili prezimena.

    Dragan Milkovic
    Beograd, Srbija
    [email protected]

  2. Порекло презимена Козлица

    Презиме Козлица је на простору српскохрватског говорног подручја заступљено код све три традиционалне вероисповести: православаца, муслимана и католика, чиме је опредељена и њихова национална припадност као Срба, Бошњака и Хрвата. Изворишта овог презимена су искључиво ограничена на запад овог подручја, односно на просторе Хрватске и просторе Босанске Крајине.

    Пре индустријске револуције, односно пре масовних миграција из села у град, у 19. веку, презиме Козлица је било распрострањено у долинама Уне и Сане у Босанској Крајини, те у Далмацији, Лици, Кордуну и Западној Славонији.

    У табели испод приказан је распоред Козлица по насељима у другој половини 19. века и означена је њихова религијска припадност.

    Географски распоред Козлица у другој половини 19. века приказан је и на следећој мапи:

    Након економских миграција у 20. веку, а посебно ратних дешавања, Козлице су расељене широм земаља бивше Југославије, те по западној Европи, Англoамерици и Аустралији. Сеобама и ратним губицима посебно су биле погођене православне Козлице, које су потпуно нестале са простора Лике, Кордуна и Западне Славоније, a њихови потомци данас живе највише по Војводини и у Београду, али и у Америци и по земљама западне Европе. Козлице муслимани из долине Уне у западној Босни су се највише селили у Бихаћ, нешто у Сарајево, а велики број је завршио у земљама западне Европе и Америци. Најмање погођени ратним догађањима су Козлице католици, али и православци из Далмације, који су се више селили због економских разлога. Они су се у великом броју нашли у Сплиту и простору Каштела у приморју, а делом и по Славонији, те у Загребу, Београду и другим местима укључујући и иностранство.

    Данас су насеља са највећим бројем Козлица Сплит, Бихаћ и Београд, док по процентуалној заступљености највећи удео Козлице имају у Јосиповцу код Осијека, где су вероватно највише досељени католици из Далмације у колонизацији после Другог светског рата.

    Укупан број лица која носе презиме Козлица има око једну хиљаду, а већином и у подједнаком броју живе у Босни и Херцеговини, Хрватској и Србији, док у иностранству највећи број Козлица живи у Аустрији, Шведској, Немачкој и Сједињеним Америчким Државама.

    Козлице у долини Уне – Босанска Крајина

    Најраније помињање Козлица уопште односи се на беговски муслимански род, који се помињу као лички санџаци који су столовали у Широкој Кули, у току 17. века. Као најпознатија личност из тог периода издваја се Хурем-ага Козлица, који је опеван у народним песмама. Међутим, у песмама се чешће спомиње као Хуремага Козлић из племена Козлица.

    С обзиром да се у литератури помиње презиме Козлица или Козличић (Радослав Лопашић „Два хрватска јунака – Марко Месић и Лука Ибрашимовић“, 1888. године) овај род се повезује са хрватским племићким родом Козличића са простора северне Далмације за који се претпоставља да је имао и велике поседе у Лици, и за које је могуће да су ради очувања поседа са доласком турака прихватили ислам. Козличићи се помињу у „Матици вјенчаних Жупног уреда св. Стошије у Задру“, из 1612. године, где се наводи да је Вид Козличић пореклом из Тиња код Задра. Међутим, не смемо занемарити могућност да је презиме Козличић (седам Козличића поменуто у народној песми) настало као син Козличин (од Козлице или Козлића).

    У току и након заузимања простора источног дела Лике (турског) од стране Аустријанаца у рату 1683-1699, а највише1689. године, муслиманско становништво се масовно сели на територију Босне, посебно у долину Уне, а међу њима су и Козлице које се селе на простор Орашца код Кулен-Вакуфа. Род са презименом Козличић прво се сели у Дрежник, а затим на прелазу из 18. у 19. век у Бихаћ.

    На прелазу из 19. у 20. век један род Козлица се вероватно из Орашца сели у Турију код Бихаћа. У књизи „Поуње у Босанској Крајини“ из 1925. године, наводи се да у Турији има једна кућа Козлица, а да је село скорашње насељено. Из овога се може закључити да су Козлице у Турији досељеници најраније са краја 19. века. У истој књизи наводи се да су Козлице, по причању старијих, и Цинци, Порићи, Мркаљевићи и Мелкићи из Варошке Ријеке, као и Алагићи из Крупе чији је предак из племена Козлица. Такође у књизи „Бјелајско поље и Бравско“ Петра Рађеновића из 1925. године наводи се да су муслимани са презименом Дружић из Петровца по предању досељени из Госпића и да кажу да су се раније презивали Кумалић, а неки кажу и Козлица.

    Нешто мало муслиманских породица које су остале на простору Лике су убрзо покрштене. У књизи Радослава Лопашића „Два хрватска јунака – Марко Месић и Лука Ибрашимовић“ из 1888. године, наводи се да је у Лици на попису 1696. године забележено око 200 бивших муслиманских породица, од којих 12 у Широкој Кули, које је поп Марко Месић (најутицајнија личност у Лици тог доба) прекрстио и превео у католичанство. Међутим, данас у Лици нема Козлица католика, већ само православних за које већина показатеља указује да нису пореклом од муслимана.

    Није немогуће, имајући у виду да се православци у Лику досељавају већ средином 16. века и да постоје православне Козлице, да је у неком периоду једна грана Козлица остала у турској Лици и примила ислам, а да је друга грана прешла у Гацку долину под Аустријском контролом и остала у православљу. Са друге стране, опет је могуће да ни далматински Козличићи, ни Козлице муслимани, нити православне Козлице нису у међусобном генеолошком сродству.

    Козлице у Далмацији

    Козлице се у Далмацији у писаним изворима најраније помињу у турском дефтеру из 1701. године „Попис села и земље санџака Крка, Клис и Херцеговина, ослобођених од Млетачке Републике“. Овде се помиње кнез Радоје Козлица као бивши власник имања у селима око Триља, који је умро, а да су његови синови на непријатељској територији (млетачкој). Из овога проистиче да су Козлице биле на простору „Пољичке Републике“ најкасније крајем 17. века.

    Ово не искључује могућност досељавања покрштених Козлица са простора Лике. Међутим, како се и овде ради о православним Козлицама, који славе Светог Георгија, за то је мала вероватноћа. Козлице су прво насељавале Велић у Сињској Крајини, као православна мањина у насељу. У „Повјести Далматинске Загоре“ аутора Крешимира Кушића из 1997. године, наводи се презиме Козлица као ново презиме у Загори у селу Радошић од 1753. године. Како их нема у катастру из 1709. године, а славе светог Георгија, вероватно се ради о досељеницима из Велића.

    На интернету се налази податак да у „Стању душа римокатоличке жупе Граб код Триља“ стоји да је 1898. године извесни Лазар Козлица из Велића, женећи католкињу, са децом из претходних бракова са православља прешао на католичанство. Претпоставља се да од њега порекло воде све Козлице католици. Нису пронађени подаци о другим католицима Козлицама у Далмацији нити о евентуалном досељавању из Лике.

    Такође, међу православним у Велићу помињу се Козлице са надимком Станић, чије су куће издвојене, а постоји предање да им је Станић било старо презиме (сарадник портала Порекло Слободан Зрнић).

    Козлице у Лици

    Позивајући се на Аустријски попис у Лици и Крбави 1712. године, наводи се да су православне Козлице досељене у Доњи Мекињар око 1700. године са простора око Бриња (Вилићи), које се налазило у делу Лике који је и претходно био под Аустријском контролом („Удбина и њена села“, Гојко Кнежевић, 2010.).

    С обзиром да извори наводе да су муслимани који су остали у Лици покрштени лако се могло закључити, имајући у виду исти простор и презиме, да су Козлице у Доњем Мекињару покрштени муслимани. Међутим, ситуација није тако једноставна. Прво, покрштавањем је руководио католички свештеник Марко Месић који је у то доба практично управљао целом Ликом и здушно радио и на прекрштавању православаца у католике. Извори (Радослав Лопашић „Два хрватска јунака – Марко Месић и Лука Ибрашимовић“, 1888. године) тврде да су муслимани покрштени у католичанство и тешко је поверовати да би католички свештеник покрстио муслимане у православце. Без обзира на наведено не можемо потпуно искључити могућност да су неки преостали мислимани пришли православцима и покрстили се, посебно уколико су преносили традицију на могуће раније порекло.

    Козлице у Западној Славонији

    У Западној Славонији забележени су подаци за Козлице у православним матичним књигама за парохију Дољани код Дарувара у првој половини 18. века („Српске породице пакрачког и даруварског краја“ Александра Бачка и Предрага Гојковића из 2017. године). Нажалост, иако се радило о бројном роду, није доступан податак о крсној слави.

    У „Шематизму Пакрачке епархије“ из 1898. године, наводе се Козлице у Малој Трешњевици код Вировитице, на северним обронцима Билогоре, који славе светог Георгија и Козлице у Великој Ператовици код Грубишног Поља, на јужним обронцима Билогоре, који славе светог Николу. С обзиром на разне правце досељавања становништва у ове крајеве и њихове крсне славе, прве би могли довести у везу са Козлицама из Далмације, а друге са Козлицама из Лике или са Кордуна. С обзиром да у шематизму нема трагова о претходно поменутима Козлицама из Дољана код Дарувара, могуће је да су, имајући у виду релативну географску близину, они пресељеници у Велику Ператовицу.

    Чудно је да у 20. веку у постојећим изворима више нема трага о Козлицама у Славонији у претходно наведеним местима, чак ни у списковима настрадалих у Другом светском рату. Један страдали Козлица из овог периода евидентиран је у Будимцима код Нашица, али се овде ради о предратним досељеницима из Далмације.

    Козлице на Кордуну

    На Кордуну Козлице живе у Гејковцу код Крстиње и славе Светог Николу, потврђени су у црквеним књигама из 1832. године. Простор око Крстиње је насељен нешто после 1700. године из разних праваца. Како су у исто време Козлице које славе Светог Николу досељене из околине Бриња у село Доњи Мекињар у Лици, могуће је да је у истом периоду друга грана из околине Бриња пресељена на Кордун.

    Драган Козлица родом из Гејковца је после Другог светског рата, с обзиром да му је очух из села Пашин Поток страдао са читавом породицом, преузео очухово презиме Милковић, које носе његови потомци.

    Козлице у долини Сане – Босанска Крајина

    Козлице се у Подлугу код Санског Моста у писаним изворима помињу 1882. године (Шематизам православне митрополије и архидијецезе Дабро-босанске). С обзиром да се код њих појављује трећа крсна слава Козлица, Свети Јован Крститељ, тешко је претпоставити њихову повезаност са другим групама Козлица.

    Остало

    У „Српском презименику“ др Велимира Михајловића, објављеном 2002. године, за презиме Козлица, између осталог, помиње се Joseph Koslica (Bosniensiv) као један од полазника училишта у Грацу (Аустрија) 1691. године, те Козлице у Чачку 1852. године, али без директног позивања на изворе. Постојање презимена Козлица у Чачку није потврђено.

    Познате личности

    Од познатијих можемо издвојити следеће личности са презименом Козлица:

    Хурем-ага Козлица, ајан Удбине и господар Широке Куле у Лици, 17. век,
    архимандрит Павле Козлица, дугогодишњи игуман православног манастира Крупа, родом из Радошића у Даламацији, 20. век и
    мр Иван Козлица из Загреба, хрватски историчар, родом из Велића у Далмацији.
    Генетска тестирања

    До сада су се генетски тестирала двојица Козлица. Прво католик из Загреба пореклом из Далмације код кога је установљена хаплогрупа I. С обзиром да је тестирање рађено у раној фази појаве тестирања не располаже се са конкретнијим подацима о грани ове хаплогрупе или о сродницима у постојећим базама података.

    У оквиру Српског ДНК пројекта тестиран је Милковић, пореклом од Козлица из Гејковца, Кордун. Код њега је установљена хаплогрупа G2a L497 YSC33, који је најближи роду Малешеваца из базе овог пројекта.

    На основу расположивих података може се закључити да је генеолошки предак по директној мушкој линији Козлица из Гејковца и вероватно Козлица из Доњег Мекињара у Лици који такође славе светог Николу, а можда и других Козлица, досељен са простора Источне Херцеговине (између Билеће и Требиња). Вероватно су претходни преци, враћајући се кроз историју, били Власи у средњовековној Србији, Римљани пре Велике сеобе народа, Келти досељени из централне Европе, Кентум Индоевропљани који су асимиловали једну грану неолитских земљорадника у области северно од Црног мора пре почетка сеоба у централну Европу, те Неолитски земљорадници који су у Европу стигли са простора Средњег истока (широка област око тромеђе Сирије, Ирака и Турске). Преци по директној мушкој линији ових Козлица у одређеном временском периоду су били припадници Старчевачке неолитске културе.

    На наредној мапи уопштено је приказан вероватни правац сеоба предака Козлица из Гејковца са основним временским одредницама и припадности одређеним етничким заједницама.

    Закључак

    Иако изворна распрострањеност презимена Козлица искључиво на западу српскохрватског језичког подручја и то на просторима обухваћеним сталним сеобама и готово потпуним изменама становништва, као и чињеница да ово презиме није често, дају могућност заједничког порекла свих Козлица, ипак је далеко више показатеља који указују да Козлице нису јединственог порекла. Овде треба посебно истаћи чињеницу да су презимена релативно нова и непоуздана категорија у одређивању порекла, да код православних Козлица постоје чак три крсне славе, до тога да имамо два тестирана лица на прапорекло где резултати указују да немају заједничког директног мушког претка до праисторије.

    Наравно узорак од свега два лица не може бити поуздан. Многобројни ратови и тешка времена су оставили последице, тако да је могуће да су се удовице враћале у род са малом децом, да су породице усвајале и одгајале децу пострадалих кумова и пријатеља, а на крају крајева увек су могуће и последице силовања и прељуба.

    На основу свега изнетог могуће је дефинисати најмање пет засебних родова Козлица који вероватно међусобно нису генеолошки повезани и то по следећем:

    Козлице муслимани из долине Уне, заједно са Козличићима, затим Цинцима, Порићима, Мркаљевићима и Мелкићима из Варошке Ријеке, Алагићима из Крупе, као и Дружићима из Петровца,
    Козлице православци који славе светог Георгија и Козлице католици из Далмације без Козлица – Симића из Велића, али заједно са Козлицама са Билогоре који такође славе светог Георгија,
    Православне Козлице из Лике, Кордуна и Западне Славоније који славе светог Николу,
    Православне Козлице из долине Сане у Босанској Крајини који славе светог Јована Крститеља и
    Козлице – Станићи из Велића у Далмацији (славе светог Георгија).
    Само генетска тестирања припадника појединих група Козлица у будућем периоду даће ближе одговоре о генеолошком пореклу и међусобном односу носиоца овог презимена.

    Драган Милковић, Београд, 2019.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here