Порекло становништва села Печењевце, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Печењевце се налази на обалама Шаранице у свом горњем делу и Јабланице у доњем делу, на око 12 километара северно одо Лесковца. Оно је после Пуковца највеће село у области Лесковачко Поље и Бабичка Гора са сталном тенденцијом демографског развоја се неким обележјима урбанизације.

Печењевце се налази на магистралној трансбалканској железничкој саобраћајници, са станицом која омогућава селу путничку и робну везу са целом земљом.

Тип села.

И Печењевце је, као и сва села у Области, збијеног типа. У горњем делу оно је гомиласто док се у доњем делу развило око пута Ниш – Лесковац и у правцу села Чекмина. Обе ове саобраћајнице су широке и праве, што омогућава лак  урбан развој села.

Име села.

Легенда каже да је некакав Бан ишао у бој на Бојнику. Пре битке је наредио да му се спреми печење код манастира Свете Марије – а тај манастир је био баш у средини данашњег села Печењевци, на бреду којисе зове Бела Глава.

По другој легенди, село је паљено од Турака и то заједно са становницима. Преживели становници опечени-спржени, па је ово село добило и ме по печеним-спрженим становницима – Печењевце.

Постоји још једна легенда. По њој село је добило име по Печенезима, турско-татарском племену, које је у XI веку продрло на Балкан и допрло до Солуна, потучено од Византинаца и насељено око Ниша, Овчег Поља и око данашње Софије. Ова историјска легенда има своју историјску подлогу те је и најприхватљивија.

Воде.

Као што је већ речено, кроз село Печењевце теку речица Шараница и Јабланица.

У атару овог села постоје ови калденци: Дреновац, Ничкино Кориче. Бунаре има свака кућа. Дубоки су 5-6 метара.

Земље и шуме.

Атар села Печењеваца се простире на 1377 хектара од чега њиве и баште захватају простор од 933, Воћњаци 15, виногради 71, ливаде 2, пашњаци 82, шума 187 док је неплодно 87 хектара.

Земља носи ове називе: Ванос, Медено Гумно, Тињавица, Рајчева Бара, Зелени Вир, Под Рид, Беле Главе, Буљчин Дуд, Дугачка Валога, Средоље, Женски Брод, Честа, Тршевина, Грвилица, Тапан, Доброглавско Језеро, Змијарничко Језеро, Банково  Језеро, Остриковица, Змијарник, Вучја Рупа, Средње Било, Црешње, Шевариште, Шумата Падина, Вучљак, Лаз, Умиште, Дреновац, Пашина Корија, Орнице, Цер, Бела Глава, Големи Луг, Кованлук, Пашина Воденица, Пашино Бостаниште, Бели Камен, Џеварка и Клепало.

Постанак села и прошлост.

Долине речице, најстарија махала Печењеваца богата је праисторијским и античким налазиштима, гоји говоре да је овај део Лесковачке Котлине одувек био настањен. Међутим данашње насеље настало је најкасније у XI веку.

Печењевце ја најпре насељено на локалитету Селиште или Зелени Вир. Под Турцима је Печењевце било на месту где је сада Горња Махала. Имало је своју цркву на брегу изнад села – Бела Глава.

Занимљиво  је забележити да је француски путописац Ами Буе видео је у Печењевцу хан још 1836 године што казује да је поред Печењеваца и пре просецања Мидхат-пашиног друма овуда пролазила важна саобраћајница којим су се кретали каравани и светски путници.

Пролазак Мидхат-пашиног друма испод Пашагићевог конака допринео да се Печењевце сели према тој саобраћајници и да она постане улица чијом ће се дужином подизати разни објекти који свако место чини урбаним.

Печењевце се, иако почитлучено од стране Пашагића истицало се у Области. Оно је поред цркве Св. Марије на Беловом Брду подигли велики православни храм посвећен Св. Илији под ваносом са врло интересантним унутрашњим архитектонским решењем. Њен таван чини 12 кубета која се споља не примећују. Дуга је 22 а широка 12 метара. Зидови су дебели 1,25 метра.

Свакако је неко од  моћне турске феудалне породице из Лесковца Пашагића био пре реформе турског царства био спахија села Печењеваца. Када је село 1839 године почитлучено, господар села опет је био неко од Пашагића. Према некима то је био Мехмед паша Агић, по другима Емин паша Агић.

Порекло становништва.

Немачки путописац ФонХан је забележио да је у Печењевцу 1858 године било 80 домаћинстава. Први српски попис извршен одмах после ослобођења од Турака, утврдио је да у овом селу живе 82 домаћинства. Према попису из 1900. године у њему је било 114 домаћинстава; 1948. – 317; 1953. – 385 и 1971. – 505 домаћинстава.

Данашње становништво чине ови родови:

Момирови су досељени из Криве Реке крајем XVIII века.

Ракићеви су из Криве Реке, досељени крајем XVIII века са презименима:

Ракићи, Цекићи и Видановићи.

Филипови су из Криве Реке, са презименима:

Филиповићи, Станковићи, Цветановићи, Здравковићи и Ивковићи.

Савићови су из Криве Реке са презименима:

Петровићи, Трајковићи, Тошићи и Здравковићи.

Толозанци, су досељени из Криве Реке, досељени крајем  XVIII века, са презименима:

Стефановићи и Спасићи.

Живковци (Живковићи) су досељени из Криве Реке.

Мечини (Стаменковићи) су из Криве Реке.

Ђукавци су досељени из Криве Реке, са презименима:

Станимировци, Михајловићи и Станковићи.

Каливанци су из Криве Реке, са презименима:

Цветковићи и Стефановићи.

Витковци су из Витковца код Књажевца.

Вачини (Филиповићи) су из Липовице, оснивач рода наћа као сиромах дошао у Печењевце да се „цени“ и ту остао.

Шуманци су пореклом из Шумана.

Ристини су досељени из Јајне.

Ш’ћкалови су из Горњег Стопања.

Пертаћани су из Пертата.

Хлишини су дошли однекуд, „од преко пут Радана“.

Џамалови (Петковићи) су из Малошишта.

Коралејци су из Брестовца.

Бучинци су из села Бучинца код Прокупља.

Џемкини су из Липовице.

Цветанови су из Чекмина.

Вергечови (Јовановићи). Оснивач рода Душан Вергеч дошао је из Накривња и усињен код неког Мичете Јоцкиног.

Жикинци – Стопањци су из Стопања.

Чекминци су из Чекмина.

Непознатог порекла: Дугејинци (Живковићи, Станковићи, Здравковићи) – Дугејински сој, који је 1948 године имао 52 куће и био највећи род у Печењевцу, Бабершлици, Кркуљци (Цекићи), Шесталови, Цакићи, Прдинци или Прди-бука (Димитријевићи и Светановићи), Илијинци (Цветковићи, Цекићи и Смиљковићи), Џондини, Ничкини, Нешини (Митићи, Стефановићи, Смиљковићи и Николићи), Јањини, Перинци сродни са Барбешлијама, Паландзарци (Стојановићи и Николићи), Четрнајкини или Роњкини, Свиткини, Лецини са презименима (Ђорђевићи, Цветановићи и Ристићи), Чилини (Смиљковићи), Кезини (Јовановићи), Толозанови, Комаричани (Миленковићи и Јовићи) – из овог рода је Младен „Комар’ц, Перцунци или Перцунови (Китановићи), Чајини, Мазникови, Шопкини (Савићи), Брдарци или Брдаркини (Станковићи), Масковци и Јоцкини.

У Печењевцу је живео и род Кованџици. Презивали су се Павловићима. Били су добри виноградари и имали виноград највећи у селу, засађен 1893 године. Изумрли су по мушкој лози.

Роми – Цигани.

У Печењевцу има 30 ромских домаћинстава. То су:

Зекићи, давно настањени у Печењевцу, били су бургијаши.

Агушевићи су ерлије.

Алићи су ерлије.

Исмаиловићи. Из овог рода је Имаил-Маче, конопљар, досељени из Врањске Бање.

Непознатог порекла:

Денићи, Асоровић Миле, Дураковић Драган, Маличевић Смаил, Демировић Томислав и Ибраимовић Божа.

Роми се баве разним занимањима. Неки су индустријски радници, неки пољопривредници, неки саде дуван на мањим парцелама. Баве се и трговином. Неки су музиканти. Старији свирају трубу, млађи гитару.

Роми у Печењевцу су насељени на источној периферији Горње Махале, првобитног села Печењевце. Неки имају савремено грађене куће.

Занимање становништва.

Пољопривреда је основно занимање Печењевчана: Гаје пшеницу и кукуруз са тржишним вишковима. Познати су произвођачи кромпира, траженог на пијацама чак и у Београду. Вагонима извозе кромпир. Дуван се узгаја у малим количинама. Баве се и повртарством – производе паприку и купус. Винову лозу гаје на пространим парцелама али ни издалека у оној количини како то чине Разгојничани и друга прекоморавска села.

Стачарство није као некада, када су домаћинства имала и по 200 оваца. И коза је било доста. Чували су и биволе. Сада је сточарство стајско. Чувају краве – у просеку две по домаћинству, за млеко и мање за вучу. Свиње гаје само за посек. Од живине кокошке, ћурке и гуске. Имају земљорадничку задругу. Још од времена Турака познати су као кафеџије. У селу има разних занатлија, кројача, столара и других. Неки се бави кирајџилуком. Возили су робу за Солун и Видин. Имали су воденице, сада млин елекктрични. Доста добро је развијен лов. Од индустрије од ширег значаја имају прехрамбено предузеће „Радан“ са разгранатом  продајном мрежом. Имају дом културе са биоскоском-позоришном салом. Имају библиотеку, амбуланту, зубну амбуланту, осмогодишњу школу. Све ово оказује да је Печењевце у целој Области најнапредније сееоско насеље.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here