Boje drugarstva: o prevazilaženju predrasuda i prihvatanju različitosti

0
17

Boje drugarstva: o prevazilaženju predrasuda i prihvatanju različitosti

Piše: Marija Mišić

Osnovni zadatak književnosti za decu i mlade jeste da ukaže na potencijalne probleme društvene stvarnosti i da preventivno deluje. Roman “Boje drugarstva” definitivno ispunjava ovaj zadatak. Međutim, jedno od ključnih pitanja u vezi sa današnjim obrazovanjem dece jeste koliko deca danas čitaju. Lektira je ono što je bolna tačka gotovo svim nastavnicima srpskog jezika i književnosti i pitanje koje se stalno nameće jeste kako motivisati decu da čitaju. Istraživanja pokazuju da su čitalačke navike dece podložne promenama. Dok neki istraživači beleže smanjenje vremena koje deca provode čitajući štampane knjige, drugi primećuju porast u čitanju e-knjiga i audio knjiga. Ovo ukazuje na to da se formati čitanja menjaju, ali da interesovanje ne jenjava, posebno ukoliko se knjige bave temama bliskim deci. Jedan od bitnih činilaca u knjigama koje su namenjene deci i mladima jesu likovi sa kojima bi se čitaoci poistovetili. Dakle, za primarno čitalačko uživanje veoma je važno da deca u radnji i likovima prepoznaju ono što je njima blisko i to je ono što roman “Boje drugarstva” pruža.

Radeći dugo sa decom, Goran Marković se odvažio da napiše roman u kome je na suptilan način obradio vrlo važan problem sa kojim se većina mladih adolescenata suočava, tako da bude prijemčivo deci. Glavna tema ovog romana je diskriminacija u vezi sa izgledom i ponašanjem, koja prerasta u vršnjačko nasilje. Likovi su autentični i ilustruju današnje tinejdžere kroz njihov govor, probleme, ponašanje i međuljudske odnose. Iako su junaci naizgled polarizovani, svi oni biju neke svoje bitke i samo razumevanjem, međusobnim poštovanjem i uvažavanjem različitosti uspevaju da izgrade jake prijateljske odnose. Međutim, put do pravog prijateljstva je izazovan.  

Radnja romana je vrlo dinamična, prepuna neočekivanih događaja koji podstiču dečju čitalačku znatiželju i motivišu na nastavak čitanja. Autor je i kompoziciju romana realizovao tako da privuče pažnju čitaocima. Svako poglavlje započinje rečenicom koja kontrira poslednjoj rečenici prethodnog poglavlja, na primer: „Ja ne volim ljubičastu boju.“ / „Ja volim ljubičastu boju.“ ili „Voleo bih da sam kao Marko.“ / „Ne bih voleo da sam kao Viktor.“ Marko i Viktor su glavni junaci, koji se smenjuju kao pojedinačni naratori, čije priče pružaju celovitu sliku događaja, sagledanu iz dva ugla. 

Sem vršnjačkog nasilja, u romanu se provlače i drugi problemi koji možda nisu cetralna tema, ali su svakako neizostavni motivi i jedno od njih je porodično nasilje. Slaven, dečak koji je prikazan kao nasilnik i sam je žrtva nasilja svog oca. Kroz njegov lik vidimo da su predrasude o podelama na muške i ženske boje, igre, poslove, ponašanja nešto što deca uče i prihvataju od odraslih. Stoga, i diskriminacija i vršnjačko nasilje su mnogo širi i ozbiljniji socijalni problem, koji svoje korene vuku iz tradicionalnih tabua. Kod tema poput ovih izazovno je ostati neutralan, ali autor je uspeo da se odupre tom izazovu i prepustio je svojim likovima da budu glasovi svoje generacije.

Kroz likove ovog romana ukazano je kako preduprediti diskriminaciju: da bismo razumeli druge, moramo ih upoznati. Ako se neko razlikuje od nas, to znači da se i mi razlikujemo od njih. Samo poštovanjem tih razlika možemo prevazići stereotipe i diskriminaciju. Upravo to uspevaju i junaci ovog romana, čiju evoluciju odnosa pratimo – iako različiti, Marko i Viktor su uspeli da prevaziđu te razlike i postanu najbolji prijatelji.