Šta vršnjačko nasilje jeste, a šta nije?
Piše: doc dr Jovana Škorić, koordinator istraživačkog tima Centra za nestalu i zlostavljanu decu
Vršnjačko nasilje jeste pojava koja postoji u čitavom svetu i predstavlja vrlo izazovan i relativno nov domen naučnog izučavanja. Još uvek nema opšteprihvaćenih definicija, kao što nema ni univerzalno prihvaćenog načina njegovog merenja. S obzirom na to da veliki broj dece doživljava traumatična iskustva prilikom uznemiravanja od strane vršnjaka, to znači da ona učestvuju u raznim oblicima ispoljavanja agresivnosti i da je jedino pitanje sa koje strane i u kojoj meri. Zapravo, u pitanju je skup interpersonalnih ponašanja koja se tek od relativno nedavno shvataju kao društveni problem, jer su se u nekim periodima posmatrana čak i kao nešto pozitivno, korisno i nužno ili u najmanju ruku kao nešto što nije loše.
Rečeno je da ne postoje opšteprihvaćena definicija agresivnosti i nasilja, ali može se reći da je agresivnost „ponašanje (koje može da bude fizičko, verbalno, relaciono/društveno, direktno ili indirektno) koje se izvodi sa namerom da se povredi drugi koji ne želi da bude povređen„. Zadovoljavajuća je i definicija nasilja koju daje Svetska zdravstvena organizacija: „Namerna upotreba fizičke sile ili moći, preteće ili stvarne, protiv sebe, druge osobe ili protiv grupe ili zajednice, koja ili rezultira ili ima veliku verovatnoću da rezultira u povredi, smrti, psihičkoj povredi, nerazvijenosti ili lišenosti“.
„Tradicionalno“ vršnjačko nasilje je podskup agresivnosti, sprovodi ga pojedinac, ali nekad i grupa, i usmereno je protiv osoba koje u konkretnoj situaciji nisu u stanju da se odbrane. Važno je napomenuti da nije svaka agresivna radnja vršnjačko nasilje, jer je bitna i komponenta namere, a tu ne spadaju ni sukobi između osoba koje su jednake veličine i „sposobnosti“. Potrebno je da bude zadovoljen „duplo I/R“ kriterijum kada se utvrđuje vršnjačko nasilje, naročito u školama. Jedno „i“ označava nameru (intentional), drugo „i“ debalans (imbalanced), a „r“ je ponavljanje (repeated). Dakle, u pitanju je oblik agresivnosti u kom jedna ili više individua verbalno ili fizički uznemirava(ju) žrtvu bez provokacije (tj. neopravdano), a karakteristike tog odnosa su (makar privremeni stvarni ili percipirani) debalans moći, namera da se nekom naškodi i ponavljanje ovih akcija, što je zapravo (dugo)trajnost.
Debalans moći najlakše se primeti u fizičkom domenu, jer je nasilnik obično veći i jači od žrtve, ali može da uključuje i karakteristike kao što su intelektualna sposobnost, društveni status ili neka društvena veština. Na primer, može da se desi da fizički manja, a time verovatno i slabija osoba, maltretira veću i jaču osobu, jer postoji neka razlika poput one u statusu, godinama, reputaciji i slično. Nasilno ponašanje treba posmatrati kao kontinuum, a ne kao nešto ili postoji ili ne postoji u nekom odnosu. Taj kontinuum može da se koncipira tako da sadrži (1) maltretiranje, (2) viktimizaciju, (3) iskustvo i maltretiranja i viktimizacije i (4) posmatranje maltretiranja. To znači da individua može da bude nasilnik koji samo maltretira druge, a može da bude i samo žrtva. Međutim, neki su istovremeno i nasilnici i žrtve, kao što ima i onih koji nisu ni žrtve ni nasilnici, već samo posmatraju ova ispoljavanja agresivnosti. Treba samo skrenuti pažnju i na činjenicu da postoje aktivni i pasivni nasilnici – najčešći tip su agresivni, koji obično iniciraju agresivno ponašanje, dok ga pasivni ne iniciraju, nego ga prate, uključuju se i ohrabruju druge da budu agresivni.
Uprkos raznim pokušajima definisanja i operacionalizacije pojma, kriterijumi za vršnjačko nasilje nisu uvek jasni, što predstavlja problem za istraživanje ovog fenomena. Na primer, ako se u nasilje uključi i uznemiravanje relativno niskog nivoa, kao što su ruganje ili ničim izazvana kritika, onda je velika većina ljudi bila maltertirana. Ipak, to ne znači da se o njemu ništa pouzdano ne može zaključiti. Znamo da su razni oblici maltretiranja na vrhuncu u detinjstvu i u ranoj adolesecenciji i da opadaju kako deca sazrevaju. Takođe, znamo da maltretiranje može da bude direktno i indirektno, iako postoje i razne detaljnije podele, te se može govoriti o fizičkom (gde spadaju udaranje, guranje, čupanje kose i slično), verbalnom (to su zafrkavanje, ismevanje ili pretnja), relacionom (isključivanje nekog iz grupe, nepričanje s nekim, naređivanje nekom da uradi nešto kako bi se drugima dopao) i indirektnom (laganje o nekom ili širenje tračeva i sl.).
Postoje brojni programi prevencije i intervencije, kada se radi o problemu vršnjačkog nasilja, ali nisu svi ni jednako efikasni, ni dokazani u praksi, a za neke su empirijska testiranja pokazala i da su štetni. U svakom slučaju, prvi korak je osvešćivanje ljudi o postojanju ovog problema, a kad se radi o deci i mladima, prvenstveno se misli na učenike, nastavnike, roditelje i zajednicu. Često se dešava da učenici misle da nastavnici i roditelji nisu svesni koliko je maltretiranje raprostranjeno i uobičajeno, kao i da nisu u stanju da taj problem reše, jer kada žrtve odluče da potraže podršku iz raznih izvora to može da rezultira u dodatnim incidentima upravo zbog prijavljivanja problema. Do danas je postalo jasno i da ne postoji jedno rešenje koje može da se primeni na sve vrste vršnjačkog nasilja, tako da institucije treba da razvijaju strategije sa više perspektiva i sa fleksibilnim intervencijama. Znamo da na efikasnost programa protiv nasilja najviše utiču trajanje (dužina intervencije) i intenzitet („količina“ kontakata za vreme trajanja programa).
Istraživanja jasno ukazuju na to da je vršnjačko nasilje rezultat međudejstva individua i njihovog društvenog okruženja, iako još uvek nije u potpunosti jasno koji su motivi i uzroci nasilničkog ponašanja. Iz etologije, sociobiologije i evolucione psihologije poznato je da je agresivnost način uspostavljanja dominantne pozicije unutar grupe, što bi značilo da nasilnici ovakvim ponašanjem žele da povećaju svoju vidljivost, uticaj, status, popularnost i da izazovu neku vrstu divljenja ili poštovanja od strane vršnjaka. U svakom slučaju, nije dovoljno fokusirati se samo na psihičke ili društvene faktore ukoliko je cilj što potpunije razumevanje ovog fenomena, te je razvijen ekološki model koji pokušava da bude sveobuhvatan. U pitanju je okvir koji se može koristiti radi razumevanja više nivoa faktora rizika koji utiču na agresivnost mladih, kao i za višestruke nivoe intervencija koji se mogu razviti. Model se može zamisliti u vidu koncentričnih krugova, gde se individua nalazi u centru, drugi krug predstavlja porodicu individue, treći školu, nastavnike, administratore i osoblje, kao i školske policajce, četvrti predstavlja zajednicu u kojoj dete živi, a peti je najveći i predstavlja šire društvo koje utiče na kulturne norme o nasilju.
Nije sporno da individue mogu da imaju određene karakteristike koje povećavaju rizik da budu žrtve maltretiranja, ali to ne znači da porodica nema nikakav uticaj. Porodične varijable koje predviđaju nasilje jesu zlostavljanje dece, slabo roditeljsko nadgledanje ili slaba pažnja koja se poklanja deci, odobravanje agresivnog ponašanja, kriminalno ponašanje roditelja i slično. Slično tome, porodice u kojima su svi povučeni i toliko slabo angažovani da deci ostaje uskraćena podrška koja im je potrebna da razviju samopouzdanje i društvene veštine, lako mogu da doprinosu eventualnoj viktimizaciji dece. Poput porodičnog okruženja, škole su takođe važne pre svega zato što stvaraju atmosferu koja može dovesti do povećane ili smanjene agresivnosti i nasilja. Kada škola ne mari za probleme vršnjačkog nasilja ili ne uspeva da se sa njima izbori, nasilnici i žrtve lako mogu da počnu da smatraju da se takvo ponašanje odobrava. Isto važi i za „šire krugove“ – zajednica i grupe vršnjaka utiču na vrstu međuljudskih odnosa koji se smatraju prihvatljivim, a može da se desi da zajednica nije zainteresovana za smanjivanje maltretiranja, odnosno za sankcionisanje takvog ponašanja. Šira kultura je poslednji krug i tu spadaju izloženost nasilju i agresivnosti putem televizije, muzike i igara, što lako može da dovede do povećanja desensitizacije na uticaj nasilja. Zbog svega navedenog, programi koji pokušavaju da regulišu i smanje vršnjačko nasilje treba da procene obim uticaja svih ovih oblasti, što je izuzetno teško, ali ne nužno i nemoguće.
Reference za dalje čitanje:
Arseneault, L., L. Bowes and S. Shakoor (2010). Bullying victimization in youths and mental health problems: “Much ado about nothing?” Psychological Medicine 40 (5): 717–729.
Krug, E. G. et al. (eds) (2002). World Report on Violence and Health. Geneva: World Health Organization.
Rigby, K. (2008). Children and Bullying: How Parents and Educators Can Reduce Bullying in Schools. Oxford: Wiley-Blackwell.
Smith, R. G. and A. M. Gross (2006). Bullying: Prevalence and the effect of age and gender. Child & Family Behavior Therapy 28 (4): 13–37.
Warburton, W. (2013). Aggression, definition and assessment of. In: Eastin, M. S. (ed.), Encyclopedia of Media Violence. Los Angeles: SAGE, pp. 10–14.
