Porodica i deca u sukobu sa zakonom

Piše: prof. dr Aleksandar Jugović, redovni profesor Univerziteta u Beogradu i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu

Maloletnički kriminalitet, na prvom mestu, treba razumeti kroz uzrasno doba u kome se dešava da jedan deo dece dolazi u sukob sa zakonom, odnosno kada krše krivično-pravne norme. Uzrasni kontekst je vezan za osobenosti biološkog i psihosocijalnog statusa deteta. To je populacija koja se nalazi u razvoju i procesu socijalizacije, gde može postojati značajna razlika između fizičkog i intelektualnog razvoja. Ovo je period definisanja sopstvenog identiteta i razvojne tranzicije od detinjstva ka punoletstvu. 

Ovaj razlog jeste i osnov pravnog argumenta da decu kao izvršioce krivičnih dela treba drugačije procesno tretirati i krivično sankcionisati nego odrasle osobe. Neko ko je u procesu razvoja i izgradnje ličnosti ne može da ima istu svest i osećaj odgovornosti prema učinjenom krivičnom delu, kao što to može i treba da ima punoletna osoba. Takođe, ovde je kazna u funkciji postavljanja granica dozvoljenog ponašanja i prosocijalne promene za dete. 

Svakako da neke opšte osobenosti adolescentnog uzrasta dece pogoduju činjenju krivičnih dela. To mogu da budu: 

• potreba za potvrđivanjem u grupi; 
• izražavanje lojalnosti najbližim prijateljima; 
• znatiželja i impulsivna nepromišljenost; 
• eksperimentisanje sa novim izazovima; 
• želja da se pokaže „odraslost”; 
• reakcija na sukobe u porodici; 
• potiranje negativnih emocija; 
• način da se odgovori na „pritiske” roditelja i škole; 
• hedonistički motivi; 
• posledica neadekvatnog korišćenja slobodnog vremena deteta itd. 

Ipak, istraživanja maloletničkog kriminaliteta i praktična iskustva u radu sa decom u sukobu sa zakonom ukazuju da porodični faktori imaju najveći značaj u uzročnosti ove pojave. Pre svega, radi se o porodicama koje se duže ili kraće nalaze u situacijama problema u odnosima. To su porodice koje češće nego opšta populacija imaju istoriju antisocijalnih ponašanja, mentalnih oboljenja i alkoholizma roditelja, a posebno oca. Kao upečatljivi porodični faktori maloletničkog kriminaliteta izdvajaju se i česti porodični konflikti, porodično nasilje, zlostavljanje i rana nasilna viktimizacija.

Ove porodice obeležava napeta emocionalna atmosfera i izloženost dece stresu, poremećaji u komunikaciji među članovima porodice i slaba emocionalna povezanost dece i roditelja. U situacijama nedostajanja zajedništva, bliskosti i povezanosti među članovima, kod dece se ne razvija osećanje pripadnosti porodici. Odobravanje problematičnih ponašanja deteta od roditelja takođe se nalazi u grupi značajnih faktora rizika. 

U brojnim studijama potvrđena je snažna veza između iskustva porodičnog nasilja i maloletničkog kriminaliteta. Oni koji su bili žrtve bilo kog oblika porodičnog nasilja u detinjstvu, imaju značajno veću verovatnoću da će već kao maloletnici biti izloženi hapšenju zbog izvršenja nasilnih delikata nego ona deca koja nemaju takva negativna porodična iskustva.

Postoje dva tipična roditeljska stila u pogledu uspostavljanja unutrašnjih porodičnih vaspitnih granica koja su važna za razumevanje maloletničkog kriminaliteta: permisivni i autoritarni. 

Prvi stil je permisivno ili „popustljivo roditeljstvo”, koji se ispoljava kroz nedostatak jasne discipline u vaspitanju dece.

Ovaj roditeljski stil ima dva podtipa: 

•  „nemarno roditeljstvo”, koje se izražava kroz slabost roditeljskog praćenja i nadgledanja dece i loše upoznatosti roditelja sa aktivnostima deteta;
•  „snishodljivo roditeljstvo”, sa nejasnim granicama u vaspitanju i hijerarhijskom roditeljskom nemoći u porodici.

Drugi stil je autoritarno roditeljstvo, sa strogom i krutom disciplinom na bazi poruke „zato što ja kažem da je tako”. Ključni porodični faktori ove pojave vezani su i za probleme veština u roditeljstvu kao što su: 

• nedostatak fizičke i psihičke osećajnosti ili roditeljske „topline”; 
• slabo stimulisanje socijalnih i intelektualnih sposobnosti deteta; 
• problem pažnje i konzistentnosti u vaspitavanju:
• nedostatak prosocijalnog primera i odgovornosti roditelja.

U odnosu prema detetu roditelji mogu slati raznovrsne poruke, koje određuju njegovo ponašanje i uloge koje ima u porodici. Ako roditelji detetu stalno govore da je „loše”, ono može da prihvati takvu ulogu i da se ponaša kao „loš dečak” ili „problematična devojčica” i time da razvije negativnu autostigmu. Uloga „lošeg” se potom prenosi u socijalno okruženje.  

Prisustvo ovih problema u roditeljstvu duboko narušava bazične potrebe dece i oblikuje tipove maloletnika i kasnije odraslih ljudi koji imaju teškoće u održavanju individualnih odnosa i kontroli emocija. Na taj način mogu se formirati osobe koje se teško vežu za prosocijalne sisteme vrednosti, poput nedostatka motivacije da napreduju u školovanju.

Izvršenjem krivičnog delikta dete skreće pažnju na sebe i zahteva angažovanje roditelja u rešavanju njegovog problema. Time dete održava „patološku” homeostazu u porodici. Delinkventni čin deteta je oblik komunikacije deteta sa porodicom. Tako, na primer, ako u porodici nedostaje povezanost, počinjeno krivično delo može značiti potrebu deteta da se porodica ujedini. Sukob sa zakonom je mogući „signal” potrebe deteta za pravim autoritetom, koji odgovara njegovim razvojnim potrebama.  

U porodične faktore maloletničkog kriminaliteta spadaju i situacije kada je porodica loše povezana sa zajednicom. Slab socijalni kapital porodice umanjuje mogućnosti deteta da u životu uspešnije ostvaruje svoje interese kroz prosocijalne socijalne mreže (posao, prijatelji, društvene aktivnosti). 

Posebno negativan uticaj na razvoj porodice imaju nezaposlenost i materijalne teškoće kod roditelja. Nezaposlenost stvara osećanja beznadežnosti i dovodi porodicu u materijalne i egzistencijalne rizike, te narušava sve porodične uloge. Objašnjenje činjenja krivičnih dela maloletnika kroz vezu sa socijalnim lišavanjem i niskim sociomaterijalnim statusom deteta i porodice ima dugu tradiciju u naukama koje se bave ovom pojavom. Glavna teza ovog objašnjenja zasniva se na tumačenju da slabi prihodi i siromaštvo utiču da maloletnik donese odluku da počini imovinsko krivično delo kako bi došao do željene vrednosti, koju ne može da ostvari zbog nedostatka novca. 

Ipak, ova veza nije determinišuća jer većina deca koja su u situaciji siromaštva nikada ne čini krivična dela. Takođe, jedan broj dece koja su počinila krivična dela ne živi u porodicama koje su finansijski i materijalno ugrožene. Neka od njih pripadaju porodicima iz viših društvenih klasa, koje su dobro socijalno i stambeno situirane. 

Objektivnije tumačenje uticaja siromaštva na pojavu maloletničkog kriminaliteta treba tražiti u odnosu roditeljstvo–siromaštvo. Roditeljstvo je „umeće balansa ljubavi i discipline” čak i u najboljem materijalnom i emocionalnom okruženju. Za roditelje koji žive u siromaštvu, sa niskim prihodima, na šta se obično kumulativno nadovezuju i druge životne teškoće, roditeljstvo je posebno otežan „zadatak”. Nedostatak novca može da preusmeri pažnju sa roditeljstva na pitanja životnog opstanka. Mogu se umanjiti fizički i emocionalni resursi roditeljstva i podstaći neadekvatne vaspitne metode roditelja. Preokupiranost roditelja „borbom za preživljavanjem” stvara teškoće u održivosti stimulisanja socijalnog i obrazovanog razvoja deteta.

Na osnovu navedenih razloga, podrška porodicama u riziku jeste ključni domen prevencije maloletničkog kriminaliteta. Isto tako, tretman dece u sukobu sa zakonom pun efekat daje samo kada je porodica deo procesa pozitivnih promena u sferama roditeljskih kompetencija i unapređivanja ukupnog kvaliteta života.

Tekst je baziran na knjizi: A. Jugović (2022). Socijalna patologija – nauka o društvenim devijacijama. Beograd: Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.