Teška pitanja i iskreni odgovori

0
39

Teška pitanja i iskreni odgovori

Piše: Slobodan Arsenijević, spec. pedagog i psihoterapeut i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu 


SPECIFIČNOSTI PSIHOSOCIJALNOG PRISTUPA U RADU SA DECOM I MLADIMA

Bunt mladih sam po sebi nije pojava koja se može apriori okarakterisati kao negativna. Naročito ako se manifestuje kroz sport, kulturu, muziku ili druge prihvatljive sadržaje. Pored toga, poznato je da mladi muškarci imaju potrebu za moći na putu ka odrastanju i traženju svog identiteta. Međutim, problem nastaje onda kada granice nisu postavljene ili su previše propustljive, kada se njihova agresija i nasilje isplati ili kada oni imaju utisak da takvo ponašanje donosi benefite. 

Deca i adolescenti gledaju na sebe, okruženje i svet na sasvim drugačiji način nego odrasli. Oni osećaju, misle i ponašaju se drugačije. Javnost najčešće vidi samo ono što je na površini i što je socijalno vidljivo, a to je njihovo ponašanje. Porodica i okruženje takođe vide najčešće njihovo ponašanje, ponekad uspeju da dođu do toga šta oni misle, a jako retko dolaze do njihovih emocija. Problem se sastoji u tome što sve kreće od emocija, koje utiču na to šta dete misli i kako se ponaša. Neće nam pomoći niti će bilo šta promeniti, kukanje na vreme ideja, akcije i brze realizacije, kao i velike tehnološke promene čiji uticaj na decu i mlade još uvek nije dovoljno ispitan. Moramo kao društvo stvoriti drugačiji, adekvatniji odgovor na specifične potrebe i probleme dece i mladih. 

Maloletni izvršioci krivičnih dela su specifična kategorija kod koje, za razliku od odraslih, postoji razvojna dimenzija. Drugi važan momenat je njihova emocionalna i socijalna nestabilnost. Treći važan momenat je patnja, tuga i bol zbog raznih oblika lišavanja. Profesionalce i laike najčešće zbunjuje činjenica da patnju tugu i bol prekriva agresija i bunt, koji je na površini i koji je socijalno vidljiv u obliku krivičnog dela ili raznih oblika nasilja. 

U sistemu pravne, socijalne i zdravstvene zaštite kao društvo nemamo adekvatan odgovor na potrebe dece i mladih sa problemima u ponašanju. Prevencija i rano prepoznavanje ovih problema, ma koliko da su važni, nisu društvena realnost, već se pre može reći da su društveni ideal. Pri tom je važno reći da je u javnosti poznato, da deca i mladi sa problemima u ponašanju, zajedno sa svojim porodicama, predstavljaju ugroženu grupu, koja ima izraženu potrebu za psihosocijalnom podrškom. Nažalost, oni su najčešće prepušteni sebi i svojim porodicama. Društvo i mediji reaguju tek kada se desi krivično delo i kada se donese rešenje odnosno presuda o izrečenoj sankciji ili meri. 

Razvojni problemi maloletnika ne moraju prerasti u patologiju, međutim, ako razvojni problemi dugo traju i imaju snažan intenzitet, ta mogućnost je vrlo izvesna. Problem se sastoji u tome što u našem društvu nema preventivnih programa i razvijenih mehanizama za rano prepoznavanje problema u ponašanju maloletnika, što ne postoje institucije kao što su savetovališta za decu i adolescente ili savetovališta za brak i porodicu. Ova vrsta pomoći eventualno se može dobiti na psihijatrijskim odeljenjima bolnica ili zdravstvenih centara. Velika većina manje ili više disfunkcionalnih porodica ne želi da poseti odeljenja psihijatrije iz dobro poznatih razloga (etiketa i sl). Ako se na vreme reaguje, izvesnije je da će intervencije stručnjaka imati efekta. Ako razvojna problematika dugo traje, problem se sve više strukturira i postaje otporniji na intervencije stručnjaka i zajednice. U toj strukturi se prepoznaje antisocijalni ili čak prokriminalni sistem vrednosti i stavova, a šanse za promenu ponašanja su sve manje izvesne. 

Psihosocijalni model u radu sa decom i mladima, bez obzira da li se radi o onima koji su u riziku ili o izvršiocima krivičnih dela, ima svoje specifičnosti. Zbog toga se oni koji su krivično odgovorni (stariji od 14 godina) smatraju posebnim krivično-pravnim subjektom. Za razliku od medicinskog modela u kome postoji hijerarhija u odnosu pacijent – doktor, u psihosocijalnom modelu postoji partnerski odnos koji demistifikuje moć i koji depatologizira. Psihosocijalni savetnik ne nudi model univerzalnog zdravlja već jednu zajedničku uspešnu priču u kojoj fokus nije na bolesti već na otpornosti, izvorima snage, prevladavanju problema, rezilijentnosti i obnovi. Odnos između psihosocijalnog savetnika i mlade osobe ili deteta i njegove porodice je autentičan i ne može se porediti sa odnosima lekar-pacijent, učitelj – đak, oficir – vojnik, sveštenik – vernik ili šef i njegov zaposleni ili neki drugi slični odnosi. 

Definicija MO Crvenog krsta psihosocijalni rad definiše kao ‘’Proces podržavanja rezilijentnosti korisnika uz održavanje zdravlja i efikasnosti radnika (pomagača). 

Praksa se nametnula kao privilegovano područje, a paradigma se stvarala iz potreba prakse. Novi termin i nova praksa teško se probijala do nekih za građane važnih sistema. Uglavnom se radilo individualno što svakako nije dovoljno. U svakom slučaju, postalo je jasno da razumevanjem samo psihološkog nije moguće pomoći odraslima, a posebno mladima i deci koji su u nevolji. Da bi pomogli, svakako su potrebne intervencije koje su usmerene na psihološko osnaživanje. Međutim, intervencije koje su usmerene ka socijalnim aspektima često mentalnom zdravlju mogu više da pomognu nego čista psihološka pomoć. Tu pre svega mislim na egzistencijalna pitanja kao što su hrana, obuća, odeća, smeštaj i sl., neophodne informacije, edukacije i davanje saveta od pravnih i zdravstvenih saveta pa do profesionalnog informisanja i savetovanja i sličnih aktivnosti kojima se ide u susret potrebama dece i mladih. 

Integrativni model u tretmanu profesora Renosa Papadopulosa, primenjen u projektu IOM-a ‘’Psihosocial and trauma response in Serbia 2004.’’ Odnosi se na koncept traume. Po ovom modelu kada u praksi susretnemo bol uslovljenu lošim životnim iskustvom, a posebno nekim traumatičnim događajima tipa učestvovanja u ratu, bombardovanja, zemljotresa, prisustvovanja ubistvu i slično, treba imati na umu tri različita nivoa reagovanja:

  • Nivo ljudske patnje
  • Nivo psihološkog stresa i
  • Posttraumatskog stresnog poremećaja, koji predstavlja odgovor na snažnu stresogenu situaciju i zahteva poseban psihološki i psihijatrijski tretman.

U praksi mi najčešće radimo sa psihološkom patnjom i psihološkim stresom.

Pojedinac ili porodica ima svoje viđenje sebe: 

  • kao žrtve što podrazumeva patnju,
  • kao potrebu za osvetom što podrazumeva mržnju ali i
  • kao opraštanje, izazov i novu šansu.

Nije dobro misliti samo na negativne posledice, psihološku ranu i bol jer to klijenta tera u poziciju žrtve koja je pasivna i iz koje se teško izlazi. To se posebno odnosi na multiproblemske porodice i pojedince kod kojih se trauma slaže na traumu. Treba razmišljati o otpornosti, izvorima snage, prevladavanju problema, rezilijentnosti i obnovi.

  • U tom smislu je važno imati dobar uvid, koji podrazumeva naviku postavljanja pronicljivih ponekad teških pitanja sebi i drugima i davanja iskrenih odgovora.
  • Sledeća važna rezilijencija je nezavisnost, što podrazumeva postavljanje sigurnih granica problematičnim osobama, čak ako se radi o roditeljima ili nekoj drugoj bliskoj osobi. Drugim rečima, treba se odupreti snažnim pritiscima ka zajedništvu ako to zajedništvo osobu stavlja u nezavidnu zaglavljenu poziciju.
  • Odnosi sa drugim ljudima su uvek pokazivali da umete da volite i budete voljeni. To su odnosi koji vas ispunjavaju i u kojima uživate jer iza svakog rezilijentnog stoji bar jedna snažna osoba. Široka socijalna mreža i dobri odnosi sa osobama iz okruženja znači veći broj izbora. Ako si sam, onda imaš usko polje i mali broj rešenja prilikom donošenja odluka.
  • Inicijativa podrazumeva odlučnost da se dokažete.
  • Moralnost je potreba da se svet menja i učini boljim mestom za život.
  • Kreativnost i humor su rezilijencije koje potiču iz igre, zaustavljaju tok destrukcije, uvode vas u sigurnu luku imaginacije, izvrću realnost i nekada je čine smešnom.

Niko nema svih sedam rezilijencija. Neke od ovih sedam rezilijencija ili snaga treba prepoznati kod pojedinca, porodice i zajednice i dalje razvijati. To je put do zajedničke uspešne priče između psihosocijalnog savetnika, odnosno stručnog radnika i deteta odnosno mlade osobe, koja traži izlaz iz nepodnošljive situacije u kojoj se našao. Postoji promenljiva ravnoteža između stresnih događaja koji povećavaju ranjivost i zaštitnih faktora predstavljenih u ovom tekstu kao rezilijencije ili snage. Kada dete oseti tu mogućnost izbora, onda ste na dobrom putu da napravite zajedničku uspešnu priču.


Literatura: 

  • Renos Papadopulos (2004 god.) Projekat IOM – Psychosocial and Trauma Response in Serbia
  • Steven J. Wolin and Sybil Wolin (1993god.) The Resilient self

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here