Podsticanje socijalne povezanosti porodice

Piše: Nada Šarac, specijalna pedagoškinja i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu

Jedan od ključnih principa u radu sa decom ( u sukobu sa zakonom ) naglašava značaj socijalne povezanosti, odnosno potrebu da sve intervencije budu usmerene na osnaživanje pozitivnih socijalnih mreža u životu deteta i njegove porodice.

Rad na socijalnoj povezanosti obuhvata sve aktivnosti pružalaca usluga koje su usmerene na uključivanje i jačanje kapaciteta formalnih i neformalnih sistema u zajednici, koji svojim delovanjem mogu podržati ostvarivanje ciljeva programa usluge. U programima Dnevnog boravka posebno se bavimo uključivanjem neformalnog sistema zajednice, odnosno lične socijalne mreže u podršku detetu uključenom u program. Značaj uticaja osoba iz lične socijalne mreže za uspešnost podrške detetu potvrđen je u mnogim istraživanjima i kroz praktična iskustva dnevnih centara u svetu. Lična socijalna mreža je socijalno okruženje deteta, koje mogu činiti porodica, proširena porodica, komšije, prijatelji i sve druge osobe koje mogu imati ulogu u podržavanju ili pomaganju detetu ( porodici) ili grupi dece. Socijalna mreža je omotač koji okružuje osobu ili grupu i egzistira između  nje,  grupe ( porodice) i šire zajednice.

Socijalna povezanost je podjednako važna i kada govorimo o osnaživanju porodice. Od velikog je značaja da li roditelji imaju ili ne mrežu prijatelja, suseda ili članova šire porodice koji mogu da im pruže odgovarajući oblik podrške. Takođe, neophodno je utvrditi da li su roditelji spremni da prihvate pomoć, kao i da je pruže drugima. Unapređenje sposobnosti roditelja da izgrade i očuvaju pozitivne odnose sa drugim ljudima i zajednicom kojoj pripadaju, jedan je od prioritetnih zadataka Dnevnog boravka u radu sa porodicama dece koja su uključena u program.

Za koncept rada u dnevnom boravku značajan je uticaj koji socijalna mreža može imati na dete uključeno u program i  uloge koju socijalne mreže imaju u lokalnoj zajednici, posebno sa aspekta jednog od ciljeva usluge dnevnog boravka  a to je ostanak deteta u njegovoj prirodnoj sredini i očuvanje pripadnosti vršnjačkoj grupi.

Polazeći od činjenice da se kod dece mogu sresti različiti problemi u ponašanju, značajno je uočiti vezu koja postoji između tih problema i socijalne mreže. Socijalna mreža utiče na nastanak i razvoj problema u ponašanju, ali isto tako na resocijalizaciju i smanjenje tih poblema. Socijalizacija je proces koji zavisi od kvaliteta i pravca uticaja koji dolaze iz, pre svega, lične socijalne mreže. Ovi uticaji mogu biti protektivni uticaji ili predstavljati riziko faktor. Što je “socijalna povezanost” sa društvom snažnija i usmerenija ka ostvarivanju pozitivnih ljudskih vrednosti, to je verovatnoća problematičnog ponašanja manja. 

Ciljevi intervencija u socijalnoj mreži

Obezbeđivanje pozitivnih uticaja lične  i globalnih društvenih mreža u cilju podrške deci uključenoj u program Dnevnog boravka i njihovim porodicama, ostvaruje se preko intervencija u socijalnoj mreži. Intervencije u socijalnoj mreži imaju za cilj kako unapređenje društvenih uslova za određenu grupu, rešavanje problema u socijalnom  okruženju, tako i unapređenje kapaciteta pojedinaca za kvalitetan život u zajednici u skladu sa prihvaćenim sistemima vrednosti. Za preduzimanje intervencija neophodna je prethodna procena socijalne mreže. U osnovi  pristupa usmerenog na intervencije u socijalnoj mreži leži hipoteza  da su altruizam i empatija bitne potrebe ili karakteristike ljudske prirode i da one omogućavaju mobilisanje resursa pojedinaca za pomoć i podršku drugome. Razumevanje da su naša raspoloženja i emocije motivatori ponašanja, a da druge osobe mogu da utiču na naše emocije, pa samim tim i na naše ponašanje, takođe je još jedan faktor koji omogućava  uticaj intervencija u socijalnoj mreži.

Primarni cilj socijalnih intervencija je (samo)angažovanje socijalne sredine radi prevazilaženja problema pojedinca, odnosno porodice. Možemo reći da intervencijama u socijalnoj  mreži ponovo uspostavljamo prirodnu povezanost deteta i njegove porodice sa zajednicom, jačamo osećaj pripadnosti i zajedništva – suštinski, unapređujemo kapacitet pojedinaca i društva da zadovolje osnovne, bazične potrebe čoveka za pripadnošću, sigurnošću i blagostanjem. 

Ciljeve intervencija u socijalnoj mreži možemo klasifikovati na sledeći način:

• prevencija deterioracije ponašanja i opšteg razvojnog statusa deteta i porodice uz nastojanje da se stanje unapredi,
• unapređenje i promocija pozitivnog ponašanja – prosocijalnog ponašanja i roditeljskih kompetencija,
• unapređenje kapaciteta prirodnog socijalnog okruženja  da se brine o svojim članovima  (sadašnjim i budućim) sopstvenim snagama,
• kompenzacija propuštenog, podsticanje prosocijalnog i korigovanje pogrešno naučenog ponašanja,
• uspostavljanje odnosa tamo gde postoje resursi i potrebe za njima, a ranije nisu postojale veze između porodice i resursa,  jačanje veza koje već postoje, ali su suviše slabe ili sporadične,
• koriguju, unapređuju odnose tamo gde postoje potrebe i resursi, postoje veze između porodice i resursa, ali su te veze frustrativne, konfliktne, rivalizirajuće i sl., 
• nastoje da obezbede otvaranje servisa i usluga koji još uvek ne postoje a za njima postoje snažne potrebe.

Značaj i prednosti intervencija u socijalnoj mreži su višestruke: 

• ostanak deteta/mlade osobe u okviru njegove prirodne sredine, što obezbeđuje kontinuitet življenja deteta,
• očuvanje osećaja pripadnosti deteta/mlade osobe,
• očuvanje postojećih emotivnih veza deteta/mlade osobe,
• postupnost intervencija na razvoju postojeće i uvođenju novih protektivnih socijalnih mreža i ključnih osoba,
• podelu odgovornosti  i ravnomernu opterećnost relevantnih socijalnih mreža i društvenih struktura,
• vremenska neograničenost (prema nekim autorima, ovo je glavna prednost intervencija u socijalnoj mreži),
• kulturološka relevantnost, t.j. senzitivnost pružaoca podrške koji deli iste standarde, sistem vrednosti, životni stil kao onaj kome on/a pružaju podršku i pomoć, i
• pristupačnost, odnosno mogućnost da se podrška ponudi i pruži čak i onima koji bi teško tu podršku tražili  ili prihvatili od stručnjaka ili nekoga ’’spolja’’.

 Ključne strategije intervencija u socijalnoj mreži

Postoje različite klasifikacije intervencija u socijalnoj mreži i strategija njihovog delovanja. Za potrebe ovog programa mi smo se opredili za klasifikaciju koja objedinjuje startegije u dve osnovne grupe:

• Strategija uspostavljanja novih socijalnih veza
• Strategija unapređenja  postojećih socijalnih veza

Strategija uspostavljanja novih socijalnih veza – ova strategija obuhvata pravac delovanja kojim se u ličnu socijalnu mrežu deteta i porodice uvode nove osobe i uspostavljaju nove relacije. Ova strategija počiva na pretpostavci da će nove osobe svojim uticajem pospešiti pozitivnu promenu u ponašanju deteta i funkcionisanju porodice. Indikovana je u situacijama:

• kada je postojeća socijalna mreža siromašna, istrošena, konfliktna ili kontraproduktivna,
• kada postojeća socijalna mreža, ili njeni delovi, podstiče neželjena ponašanja i ometa ili preusmerava razvoj (prosocijalnog) identiteta,
• kada postojećoj socijalnoj mreži nedostaje iskustvo u ovladavanju problemima koje dete ispoljava, kao i/ili znanje i umešnost da na njega prenesu sopstvene uspešne mehanizme prevazilaženja takvih situacija i problema,
• kada su problemi takve prirode ili intenziteta da zahtevaju intervenciju “izvan neformalnog sistema” – intervenciju stručnjaka,
• kada postojeća socijalna mreža zahteva pomoć i osnaživanje da bi mogla da ostvari dugoročne ciljeve – dugoročno pružanje podrške,
• kada je postojeći problem  ili spoljašnja intervencija visoko stigmatizujuća,
• kada postoji  oštra kulturološka razlika između davaoca i primaoca usluga, i 
• kada socijalna mreža ne nudi eksperimentalno učenje.

Strategija unapređenja  postojećih socijalnih veza- počiva na pretpostavci da će postojeće značajne osobe, uz adekvatnu podršku i pomoć, moći da na najbolji način za dete i njegovu porodicu ostvare pozitivne uticaje. Ova strategija primenjuje se u situacijama:

• kada ostvarivanje razvojno-reedukativnih zadataka dobrim delom zavisi od angažovanja, umešnosti i ponašanja jedne ili više ključnih osoba iz “lične sredine” (neformalnog sistema),
• kada je neophodno osnažiti (unaprediti) postojeću socijalnu mrežu za pružanje dugoročne podrške i pomoći detetu i njegovoj porodici,
• kada je priroda problema takva da može dovesti do stigmatizacije, obeležavanja i drugih negativnih posledica 
• kada postoji kulturološki konflikt ili nerazumevanje između pružaoca usluga i deteta i porodice.

U radu sa decom u sukobu sa zakonom primena ovih strategija i na osnovu njih karakterističnih intervencija, zavisi od procene kapaciteta detetove lične socijalne mreže, u kojoj porodica svakako zauzima centralno mesto. Obe strategije se mogu kombinovati u pristupu jednom detetu. 

Zbog jasnijeg usmeravanja na koji način strategije delovanja u socijalnoj mreži mogu podržati pozitivne promene kod deteta i njegove porodice, dajemo još jednu klasifikaciju startegija, koja je operativnija i koja će biti od konkretne pomoći stručnjacima u dnevnom centru za organizovanje aktivnosti. 

Strategije intervencija u socijalnoj mreži:

• održavanje mreže – strategija je usmerena na održavanje pozitivnih odnosa postojeće socijalne mreže
• proširenje mreže – strategija koja,  oslanjajući   se na postojeće mreže i razvojem novih socijalnih kontakata, nastoji da proširi postojeću mrežu osobama/grupama koje imaju pozitivan uticaj. Time se na neki način stvara nova socijalna mreža.
• redefinisanje mreže njenim produbljivanjem – strategija koja nastoji da socijalne odnose unutar mreže unapredi, redefiniše u pozitivnom pravcu ( na primer, raniji površni i jednostrani  odnosi se redefinišu u dublje i višestranije. Ovom strategijom se unutar već postojeće mreže postižu kvalitativne promene).
• saniranje socijalnih mreža – strategija koja radikalno menja postojeću socijalnu mrežu, na primer na način da korisnik više ne učestvuje u aktivnostima mreže ili da prekine kontakte sa članovima mreže
• jačanje okoline socijalne mreže – strategija koja u životno okruženje korisnika uvodi nove sisteme podrške u zajednici s ciljem jačanja zajedničkih potencijala. To može biti npr. izgradnja susedstva ili nekog drugog sistema podrške u zajednici s ciljem jačanja zajedničkih potencijala, veza profesionalnih i neprofesionalnih sistema podrške i sl.

Bez obzira na klasifikaciju, za uspešnost intervencija izuzetno je značajno dobro proceniti potrebne pravce intervencije u socijalnoj mreži deteta i shodno tome odabrati intervencije koje će dovesti do željenog cilja. 

Nastavite sa čitanjem: Razvoj kompetentnosti roditelja